Leskovački novinari: Vojislav Voja Dobrijević „Čiča“, dugogodišnji dopisnik „Politike“

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Војислав Воја Добријевић, познат међу новинарима Лесковца као „Чича“, а многи су га звали и по надимку „Бренгал“, оставио је изузетан траг у историји новинарства „српског Манчестера“. Имао сам прилике и част да га добро познајем, а када је отишао у пензију, после јавно расписаног конкурса (међу више од 40 кандидата), изабран сам1978. године за сталног дописника „Политике“ из Лесковца. Чича Војислав Добријевић био је изузетно вредан дописник. Месечно је у „Политици“ објављивао и по стотинак прилога, а посебно је ревносно пратио вести из тзв. „црне хронике“. Памте се и његове сјајне репортаже о познатим Лесковчанима.

Међу новинарима имао је велики број пријатеља. Поменимо Властимира Власту Вељковића, дугогодишњег дописника „Борбе“ и „Танјуга“, Миленка Стојановића, некадашњег главног уредника лесковачког недељника „Наша реч“ и дописника Радио Београда, Родољуба Стојковића, уредника Радио Лесковца и многе друге. Уз текстове које је слао редакцији, Војислав Добријевић је на крају стављао напомену: „Објавити под хитно! Конкуренција на трагу!“

Као новинар, дописник Политике, Војислав Добријевић био је познат као страствени пушач. Волео је да попије и више кафа, али је био противник – алкохола. У друштву је био изузетно омиљен, јер је знао да прича на крајње занимљив начин бројне анегдоте из свога, али и живота „обичних људи“ о којима је писао репортаже не само у „Политици“, него и у „Експресу“ и „Илустрованој Политици“.

У октобарском броју лесковачког школског листа Пионир 1983. године забележено је: Војислав Добријевић рођен је 1914. године у Санском Мосту (Подгрмечје, Босна и Херцеговина). У Бачкој Тополи завршио је нижу гимназију. Са 15 година почео је да ради као практикант, а затим као дактилограф. После дошколавања за административну струку, унапређен је у чиновника. Тада је почео и да се бави новинарством. Прво је писао за лист Дан, дневник који је излазио у Новом Саду, а готово истовремено и за Политику. Био је новинар-сарадник Наше речи, а 1959. године постављен је за главног и одговорног уредника и директора те новинске куће. Од 1964. године са Политиком је засновао стални радни однос. Пензионисан је крајем 1977. године. И после пензионисања његова сарадња са Политиком није престала. У Политици и Експресу објавио је око 10.000 разних написа. Сву ту списатељску – новинараску заоставштину поклонио је Народној библиотеци ,,Радоје Домановић’’ у Лесковцу. Радови су налепљени у специјално укоричене књиге формата листа Политика. То је својеврсна послератна историја југа Србије, а делом и Нишког региона, али и Македоније.

Имао сам привилегију и част да добро познајем Војислава – Воју Добријевића. Када је отишао у пензију, на јавном конкурсу (и после разговора са члановима Конкурсне комисије и тестирања), међу четрдесетак кандата, изабран сам за дописника “Политике” из Лесковца. Добријевић је наставио да сарађује (обрађива је углавном теме из спорта и “црне хронике”) и био готово свакога дана у дописништву “Политике” (као да је и даље у сталном радном односу). Од Чиче сам заиста много научио, као и од тада изузетно познатих новинара  Властимира Власте Бељковића, дописника„Борбе“, „Танјуга“ и Миленка Стојановића Менте, некада главног уредника лесковачког недељника „Наша реч“ и касније сталног дописника Радио Београда.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor