Mr Biljana Mičić: Pesnički darovi Slavice Cekić (o zbirci pesama „Dar“)

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Мр Биљана Мичић, која предаје Српски језик и књижевност у Гимназији Лесковац, изузетно образована, радо је виђени учесник на помоцијама књига лесковачких стваралаца. Њен рад представљен је у двотомној студији-хрестоматији Д. Коцић Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Преносимо њену рецензију песничке збирке Дар Славице Цекић, професорице књижевности.

МР БИЉАНА МИЧИЋ: ПЕСНИЧКИ ДАРОВИ СЛАВИЦЕ ЦЕКИЋ

Нема лепше ни сугестивније речи којом би се дочарала суштина књиге коју вечерас представљамо од оне која се нашла у њеном наслову. Малена, али милозвучна и моћна реч – дар – открива сву радост даривања и примања дарова – јер је моћ стварања дар који неко као благослов прима; поезија је дар који се приноси другима; и љубав је дар уколико умемо да је осећамо, пружамо и прихватамо. Вечерас су пред нама песнички дарови Славице Цекић, брижљиво припремани и дуго чувани за прави тренутак.

Већ први стихови откривају природу поетског простора, смерове духовног кретања и емотивног трагања ауторке. Чисте, дубоке, искрене емоције изнедриле су стихове окупљене у збирци песама Дар. Љубав која све прожима, све оплемењује, љубав која надахњује и чини смисао нашег живљења силно је, животворно врело из којег извиру стихови ове збирке. Потреба да се у животу пронађе лепота која је оличена у љубави као најплеменитијем, спасоносном осећању обележава песничко трагање Славице Цекић.

Уз тематску хомогеност, ову збирку карактерише исповедни тон, па се чини да се међу њеним корицама нашао један интимни песнички животопис. Њен поетски свет сачињен је од мотива љубави у свим њеним манифестацијама – у распону од стрепње, слутње, преко обожавања и преданости до љубавног заноса и спокоја који мењају доживљај света и живота.

У наглашено субјективном тону лирске меланхолије смењују се слике из интимне сфере живота лирског субјекта са сећањима на доживљаје, емоције, на интензивно проживљене тренутке прошлости. Време хуји у овој поезији. У трошном осипању дана, сата, година, устрепталост пути прелива се и смирује у дубоку духовну везу два бића, у радост даривања и пружања оног што је искра богочовечанског у сваком од нас – у љубав према ближњем. Одбрана од сенки које се свијају око лирског субјекта ових песама, од тешког бремена тегобних мисли, грубих речи јесте милина гласа вољеног бића, али и драгоцено речито ћутање које је знак унутрашњег мира и дубоког разумевања. Тако, на пример, песма „Време” доноси сећање на један значајан далеки тренутак, на „једну тачку удаљену”, изазивајући тегобу и тескобу због свести о неумитној пролазности; тежину мисли развејава сазнање да је протекло време било испуњено смислом и радошћу, слободом коју је донела љубав: „Ти моју душу ослободи.”

Лирски глас који проговара из ових песама је нежан, понекад занесен, узнемирен и осетљив за све што „душу дира”, он познаје сету, меланхолију и усамљеност, али не и огорченост или било шта из разуђеног спектра негативних емоција. Лирски субјект не настоји да реши загонетку живота, већ да понуди своје искуство кроз поезију као израз надахнућа које су изазвале племените емоције и да наслути оно што је смисао, суштина.

Великим почетним словом истакнуте су све речи које се односе на оног који долази „са сунцем”, који носи „собом топлину маја”, који је „светлост у тами”, који је једини кадар да „душу ослободи”. Тај знак упућује да ови стихови нису сведочанство о некој конкретној љубави, израз конкретне емоције; они певају о љубави уопште, о љубави која нам осмишљава егзистенције, која је утеха и спас у овом узаврелом свету, која нас подсећа да нас управо љубав према ближњима чини људима.

Испевани претежно у везаном римованом стиху, песнички дарови Славице Цекић плене својом мелодијом и непосредношћу. Ритмичност произлази из уједначеног метра, риме, честе употребе полисиндета, анафорског понављања или игре речима, као у песми „Ћутање”: Ћути / Ћутањем ћути / Ћутањем ћутање оћути / Ћутање и увек ћутање / Ћутањем казујеш све. Из искрености и топлине емоција произлази сугестивност ових стихова. Највећи број песама испеван је у форми другог лица, обраћања, па се стиче утисак да се непрестано додирују речи и тишина и да лирско ја, у ствари, упорно започиње дијалог са вољеним бићем. Има и стихова које карактерише наративни тон, као у песмама „Мир и немир” и „Човек”. То су песме-цртице о животу у којем се смењују периоди среће и туге, успона и падова, жудње, патње и надања, али се управо таквом животу као дару радује и такав се живот воли. Амбивалентна природа људских односа, али и осећања, дочарана је лепим контрастима у песми „Путеви”, или у песми „Ти”, где се кроз ефектно апострофирање вољеног бића укрштају опречна осећања: Ти, једина моја срећо / несрећо, / Ти, једина моја радости / Туго. И песма „Знаш ли” потврђује горку антрополошку истину да у животу заједно са срећом корача и туга, са љубављу и тешка чежња, са животним радостима и горчина неминовног јада: Знаш ли шта је срећа, / Знаш ли шта је пад, / Зашто човек мора / Да у животу осети јад?

Амбијент у којем се доживљавају ови стихови-сећања и стихови-слике јесте природа. (Урбана средина јавља се само у једној песми.) Љубав се доживљава у природи која је својим чарима и лепотом манифестација божанске љубави. Богатство флоралних мотива – бреза, јоргован, висибаба, беле раде, смиље и босиље из песама – потенцирано је брижљиво одабраним ефектним фотографијама природе, раскошног биља и цвећа (ружа, љиљана, орхидеја…) са свим симболичким значењима која остварују.

У неколиким песмама сусрет са сродном душом одвија се у ониричким просторима – кроз различите сновидовне чулне утиске – поглед, додир, глас. Јер ова поезија, мада надахнута најплеменитијом духовношћу, није лишена чулности која је на нивоу слутње и суптилне сугестије.

Ако мото има улогу неке врсте увертире у песнички свет Славице Цекић: Живот није леп, ако лепо није љубав. Сећање је мало за љубав која је живот – завршна песма има епилошко значење и у акростиху открива извориште инспирације.

Поезија Славице Цекић је говор љубави као исконске потребе људске душе да дарује и прима племенитост и доброту. Љубав је дар. И песма је дар. Даривање доноси радост и ономе који пружа и ономе који прима. Дар и уздарје. То је љубав. То је и поезија.

 

Биљана Мичић

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor