Danilo Kocić: “Aforizmi sa tužne pruge”, recenzija Aleksandar Čotrić

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Славни енглески мислилац Франсис Бекон говорио је да је „афоризам највиша форма духа и стилског умећа, ослобођена свих поштапалица и контекстуалног баласта – непосредно проницање у саму суштину, што могу да досегну једино најумнији и најобдаренији појединци“.[1]

Књига аутора Данила Коцића, умешно и духовито изабраног наслова, Афоризми са тужне пруге“ потврђује оправданост Беконовог става, јер пред нама је самосвојно, концизно, отрежњујуће, јетко и критичко дело које је настало као слатки плод горких размишљања, попут овог: „На списку подобних није било мог имена. То ми је једини успех у животу!“ Коцић своје језичке минијатуре успешно гради на хумору и парадоксу, сажимајући у само неколико речи мисли велике ширине, као, на пример; „Одело чини човека. А понекад и власт!“ Хумор оплемењује и релаксира духовите истине о тешким и непријатним, па и мучним темама, од којих се не може и не треба бежати. („Код нас ће бити одржано треће фестивалско вече, јер за прво и друго није било заинтересованих гледалаца!“).

Зато су Коцићеви афоризми својеврсни афродизијак духа и игра ума. („Коначно једна добра вест. Данас нема вести!“). Уосталом, Оскар Вајлд поручио је да би „историја света данас била сасвим другачија, да се прачовек знао смејати“. Друга специфичност Коцићевих афоризама јесте парадокс као потпуни раскорак између уводног дела афоризма и његове поенте, односно између привидног, површинског слоја значења афоризма и његовог дубинског, суштинског значења. („Сама пресуда није изненађење. Судије су на време обавештене како да гласају!“).

„Онај ко може да пише афоризме, не треба да троши своје време пишући трактате“, закључио је аустријски књижевник Карл Краус, који је, као и Коцић, велики део своје каријере био новинар. Коцић је овом књигом одлучио да читаоцима, уместо чињеничне истине, што је одликовало његов новинарски рад, подари ону уметничку истину – трајну и универзалну. Опет ћемо позвати у помоћ Краусов цитат, по којем се „афоризам никада не подудара са истином – или је пола истине или истина и по“. Иако је Габриел Лауб тврдио да „афоризам садржи пола истине, што је за књижевно дело необично висок проценат“, рецензент сматра да је Коцић забележио велики број афоризама који су истина и по,  којима веома успешно полемише са „истинитим лажима“ које нам се обилно и свакодневно сервирају на политичком и медијском „менију“. За илустрацију наводимо: „За бављење политиком нису потребне квалификације. Пожељно је да се говоре истините лажи!“; „Без обзира какве догађаје описује, открива истините лажи. А то је довољно да посумњамо у своје схватање времена!“; „Полиција није кривотворила чињенице. Само је дописала истините лажи како би испунила план!“.

Коцић активно тумачи стварност налазећи инспирацију у свему што га окружује и провоцира, али и у ономе што открива у себи. („Поверовао сам да је ужасна вест о мени истинита док нисам прелистао новине!“). Стваралац политичку реторику успешно демонтира и подвргава сатиричној вивисекцији. („Ако ме подржите, обећавам више планова него на свим претходним изборима заједно!“). Коцићу је својствена перманентна концентрација. Руски писац Михаил Генин сматрао да је „афоризам лако написати, али га је тешко осмислити“. Наш афористичар, држећи себе у стваралачкој тензији, стално осмишљава духовите и поучне мисли и не дозвољава да му промакну ниједна значајна тема и ниједан велики проблем. Као интелектуалац високих моралних ставова, писац одговара изазовима времена и на књижевни начин бави се судбином народа и државе. („Рушење бивше државе било је мирно. Само је крвави рат био неизбежан!“). Коцићеви афоризми прожети су цинизмом, они су зачин живота и одликују их стилска лепота и кондензована цитатност. („Ко не гласа за нас, може слободно да се пакује. Али, нека не рачуна да ће нешто да понесе!“).

За аутора књиге Афоризми са тужне пруге нема табу тема. Он смело проговара о најкрупнијим недостацима свих досадашњих власти и њених протагониста, посебно уочавајући и критикујући несклад између обећаног и (не)оствареног: „Обећали су немогуће, а онда су се предомислили, јер није време да се то сада оствари!“

Данило Коцић створио је дело за које можемо рећи да је „додир високе мисли и проживљеног искуства“ у којом је, на срећу свих који воле сатиру и афористику, исписан велики број „романа у неколико речи“, односно „мисли које рађају речи“.

Александар Чотрић

  • [1] Александар Чотрић (Лозница, 25. септембар 1966), српски афористичар, правник и народни посланик. Афоризме објављује од 1984. године у новинама и часописима. Хумористичко-сатиричне приче пише од 2003. Писао је у Српској речи од 1992. до 2005. године сатиричну колумну „Пета колона“. Његови афоризми, приче и песме превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, албански, словачки, чешки, шведски, бугарски, русински, италијански, португалски, каталонски и арапски језик. Члан је Удружења књижевника Србије и припадник Београдског афористичког круга. Живи и ради у Београду. Објавио велики број књига афоризама и заступљен у бројним антологија. Чотрић је добитник награде „Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије за најбољу књигу афоризама (1993) и за сатиричне приче (2004), „Вибове“ награде листа „Политика“ (2003), „Јован Хаџи Костић“ листа „Вечерње новости“ (2006) и бројних међународних награда и признања.

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor