Leskovački pisci: Ljiljana Stamenković i roman „Božji dar“

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Љиљана Стаменковић је изузетно активна на друштвеним мрежама, а последњих година препознатљива је у лесковачкој књижевној јавности као аутор романа Божји дар. Уз кратку белешку о њеном животу и стваралаштву, објављујемо и причу (Размиљања) са њеног ФБ профила.

Љиљана Стаменковић (Лесковац, 1956). У родном граду завршила је основну школу и гимназију, а Економски факултет у Нишу. Сада је пензионер. Живи у Лесковцу. Године 2018. објавила је роман првенац Божји дар, први бајковити роман (издавачи: Српска духовна академија – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд и Књижевна заједница Поморавског округа). Приредио и поговор написао књижевник Мирослав Димитријевић, који је изрекао низ похвалних оцена о овом делу. Овај кратки роман привукао је велику пажњу лесковачке књижевне јавности, а по начину писања и порукама, припада романима тзв. исповедне прозе. Стил је једноставан, а поруке дела упућују на закључак да је реч о делу са јасним призвуком „аутобиографије“.

                 ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: „БОЖЈИ ДАР“ ЉИЉАНЕ СТАМЕНКОВИЋ

Божји дар – Културна и уметничка јавност Лесковца и Србије добила је ових дана то препоручено писмо од списатељице Љиљане Стаменковић које потврђује Кантову мисао да је лепота симбол моралне доброте, чиме се појам женске лепоте не своди само на физичку већ и на духовну димензију толико моћну да вас задиви, оплемени, обогати чак и до граница збуњености и могуће реминисценције.

Код наше списатељице то је више од уметничког узлета, смелости и тајанствености и по томе што је надарено, маштовито и са високим дометима уметничког израза одлучила да закорачи у бајковитост и подари нам роман високе књижевне вредности, како по стилу тако и по садржини, без обзира што јој је тек првенац и што и сама није претпоставила де ће бити означен и као својеврсна поезија у прози по свакој исписаној речи, осликаној животној ситуацији и по поенти да се трага за судбином и даљим напретком човечанства. Зато то није само бајковити роман, већ и футуристичко промишљање, то  није бајка већ животна стварност која је пуна загонетности и постављених питања у страственим покушајима да се за њих нађу одговори. А темељни путоказ за њих је љубав као основни предуслов за опстанак двоје људи  и целог човечанства. И како каже Хајне „Љубав је у младости много бурнија, али није тако снажна, тако свемоћна као касније“. Управо ту тврдњу користи наша списатељица да споји два времешна бића, мушкарца и жену чија љубав није могла бити остварена раније, већ тек кад су остали сами, али са испуњеним захтевима људског рода да имају потомство као услов опстанка човечанства. А онда је свом силином избила у план давнашња жеља да имају заједничко дете, без обзира на биолошки циклус, које настаје уметничким захватом оца да га направи од пластелина и да буде оживљено мистичним бојама дуге и космичком светлошћу. И тако нам намеће вечито питање о настанку живота, али и једном од тумачења да он потиче из космоса, што је у људском уму изједначено са Богом. Зато је оживљена безимена девојчица из паралелног света, непознатог човечанству, за који ауторка истиче да је ванвременски, без димензија и бескрајан, а она има тајну мисију да помогне људском роду. И наравно, та мала принцеза, морала је бити обична у својој необичности, мудра и интелигентна, лепа и паметна, онаква коко би сваки родитељ желео да има. Та идилична слика породичног живота у коме она налази сву љубав, мир и сигурност логично се допуњује успешним школовањем до највиших научних звања и способношћу да се окупи тим способних и умних људи, научника, који ће уложити сву своју енергију да следе светлосно биће из паралелног света, са основном намером да помогну људима и нађу путева опстанка планете Земље и Земљана. Она, као већ угледни научник, указује на све опасности које прете људском роду са јасном поруком да се не сме дозволити нека катаклизма која би уништила ову дивну планету. Свесна своје добијене мисије, заједно са партнером Малим принцом уверена је да се то може остварити, како би обрадовала и своје небиолошке родитеље који су већ давно у паралелној димензији и очекују је са дивљењем. Тако се цео текст претвара у бајковиту причу која постаје императив опстанка, али и сурова стварност којој недостаје склад, разумевање, естетска осећања и надасве одговорност према генерација људи будућности. И онда следи поента ове вредне и необичне књиге, која плени текстовима садржајним, животним са реченицама које опијају, описима који вас задивљују и намећу обавезну емпатију према Земљанима. Наиме, тек тада сазнајемо да је управо списатељица Мала принцеза, која је достигла степен респектабилног факултетског знања из економских наука и која у улози тог светлосног бића свом тиму који остаје на Земљи императивно налаже шта је све потребно исправити у свим сферама живота да би овоземаљску свет имао будућност. То су истовремено и савети и захтеви и критика и приказ постојећег стања, а основна порука је да без правог људског залагања и сагледавања свих аспекта опасности по Земљане не може помоћи ни светлосно биће из било ког паралелног света.

Ретко који аутор може доћи до импресивне идеје да са на крају обрати  читаоцима и поручи им да свом унутрашњом енергијом покушају да пронађу тај чаробни свет среће и хармоније, наглашавајући да га је она пронашла и да ће бити срећна ако га подели са њима. Зато им и каже „Верујте у бајке и оне ће вам се догодити“. Личну срећу потврђује и само кратим подацима из своје биографије, остављајући читаоцима да трагају. Књига је писана лаганим, изванредним, складним и стилом који потврђује богатство њених мисли, описа, ситуација, дијалога, маштовитости и стручности за област њеног професионалног усмерења која је прерасла у књижевни бисер. И на крају, уз опрост што сам се дрзнуо да прикажем ову бајковиту књигу без правог књижевног педигреа, усудио сам се да то урадим на свој лични ризик, али уз понос да сам био професор списатељице Љиљане у престижној лесковачкој Гимназији. Зато нека космичка светлост обасја нове стазе књижевног стваралаштва наше Принцезе.[1]

                                                 ЉИЉАНА СТАМЕНКОВИЋ: РАЗМИШЉАЊА
Диван врели сунчан дан пун радости полако најављује врелу летњу ноћ. Тамо негде далеко на Пелопонезу лежи на топлом песку. Дошла је у Грчку да заувек остане. Није дошла сама а како би и могла. Дошла је са њим , човеком у кога се тако изненада И сасвим случајно заљубила. Веза је била кратка али стабилна. Слагали су се у свему И допуњавали. Донели су одлуку да додју овде И остаре под сунцем овог неба.
Размишљала је како су били срећни. Срећни су овде И сада. Помало су били усамљени али су се брзо спријатељили са мештанима.Ништа И’м није недостајало. Имали су свој свет чаробан И леп.
Свет који је био испуњен малим радостима, довољним за њих двоје . Како је лепо кад своје снове оствариш.
Из романтичног размисљања трже је добро познати глас : – Хајде доста излежавања идемо у шетњу плажом -.
Лењо се протегла И устала. Нашла се у његовом загрљају, који је тако много волела. Привукао је и пољубио. Била је срећна . Држећи се за руке наставили су шетњу п.о. песковитој плажи.

[1] Напомена:  Проф. др Живан Стојковић, „Бајковитост уметничког узлета“, „Медија центар 016“, Лесковац 2018. Мото приказа: „Лепота је отворено препоручено писмо која за нас осваја срца“ (Шопенхауер)

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: