Vlasotince: Zoran Davinić, „Kapija za drugi svet“, roman, prikaz – prof. dr Dragomir Radovanović

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – Поводом објављивања романа-првенца „Капија за други свет“  (Српска књижевна задруга Београд 2019) познатог власотиначког књижевника и адвоката Зорана Давинића, огласио се проф. др Драгомир С. Радовановић приказом на свом ФБ налогу. Оцену проф. Радовановића објављујемо у целини.

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ: ПРОКАЗ РОМАНА „КАПИЈА ЗА ДРУГИ СВЕТ“ ЗОРАНА ДАВИНИЋА

Ових дана изашао је из штампе роман, и то роман првенац, познатог књижевника из Власотинца Зорана Давинића, иначе такође и познатог адвоката. Зоран Давинић се и раније огледао у писању песама, сатира, хуморески и књига о Власотинцу и Власотинчанима. ( Рупа до рупу, Мени се свађа, Минђуше од цветних грана) . Познат је и по више својих позоришних комада, који су се изводили у Власотинцу и другим градовима Србије, а најпознатији је по ТВ серији од 180 епизода „Агенција за СИС“ и „Кафаница близу СИС-а“. Добитник је више књижевних награда и признања, међу којима је и признања „Борин печат“.
Баш ме је занимало шта нам искусни књижевник поручује у свом роману. Ја сам у роману нашао оно што сам очекивао. Увек ме је бринула бескурпулозност политичара, који су због власти и лагодног живота, проглашавали противницима државе, чак и отвореним непријатељима, оне који се нису са њима слагали. Чим неко не мисли као ја, онда је он против мене, а чим је против мене, онда је и против државе… А са таквима зна се, шта и како треба, мислили су они. Тако је било и тако остало.
За старије некако то могу и да поднесем, али да због тако олако изречене оцене доведете у питање нормалан живот деце, понижавати их и малтретирати, то мој ум не може да схвати, јер тако нешто може настати само у главама, које ум не користе. А управо о томе говори роман Зорана Давинића.
Власотинце, варошица на југу Србије је живела свој живот. После рата, против непријатеља, али и братубилачког, дошла је слобода. Нова власт је хтела нешто ново, а људи су хтели само да нормално живе.
Зоран Давинић на веома вешт начин описује тај живот, који је наизглед једноличан и монотон , а који је у ствари борба нових снага, које су хтеле да промен свој живот на боље и старих, које су хтеле да задржа свој мир, навике, обичаје… Он је то успео на једноставан начин, преко описа живота неколико ликова, који ће Власотинчанима бити познати, јер су из стварног живота.
Као главне личности наметнула су се два млада живота, оличена у ликовима Зорице и Божидара, обоје ученика. Зорица је ћерка емигранта жандарма Илије, а Божидар син црквењака Николе. Све се одвија кроз њихове сусрете у школи, у вароши, у цркви, у игри, купању… Из њихових судбина види се сва тегобност тадашњег живота, који им је додатно отежавао жиг ударен од актуелне власти, да су ретроградни, јер су деца непријатеља, жандарма Илије, који је побегао у Лондон и црквењака Николе, који и даље ради свој посао, иако религија за нову власт не постоји.
Описујући њихове догодовштине, школовање, играње, несташлуке, избор занимања, уз сусрете са другим ликовима, може се сагледати живот тадашњег Власотинца, па роман подсећа на хронику једне паланке у првим годинама после рата, који се није много разликовао од живота у осталим паланкама. Старији људи су имали своје циљеве, али имала су их и деца, па је ту долазило до сукоба између онога шта је требало да буде и онога чему су деца стремила.
На крају кроз расплет који даје, види се трагичност лика Божидара, који је провео у душевној болници више од педесет година, где је и умро, ни сам не знајући зашто, и Зорице која је, будући да је била талентована, успела да јој се оствари сан, постане позната вајарка и обогати се, али и даље жуди за завичајем.
Не желећи да се упуштам у оцену, да ли је баш све требало и морало тако да буде, остављам читаоцима да сами закључују.
Роман је интересантан, динамичан, реално описује живот тога времена са вешто укомпонованим догађајима, са одмереном дозом хумора, којег је било и у том суморном времену.
Роман је писан јасним и питким стилом, пријемчивим за све, реченице су кратке, сажете, уз употребу по мери изабраних придева, радња се одвија без застоја, па читаоци просто журе да се дође до краја и виде како ће се све то завршити. Дакле, роман држи пажњу читалаца, што је најбитније.
Многи могу поставити питање да ли је све то могло да се објасни и другачије. Вероватно, да. Зависи од идеја и порука, које желе да се изрекну. Оно што је аутор замислио, успео је да искаже на начин који је занимљив и који реално описује једно време полета, које је сем успеха имало и своје пропусте, који су неке људе учинили несрећнима.
Зоран Давинић је овим романом показао да је мајстор свог заната. Уме да одабере тему, начин казивања, уводи ликове према ситуацији и успева да дочара оно чега се други сећају само у фрагментима.
У роману има много реченица, које ја називам реченице – препеченице. Оне се могу и посебно објавити као мудре мисли. Овде ћу навести неколико њих :
– Уметност не може бити предмет извињавања.
– Оно што уметник створи истекло је из његовог духа, не из разума или несмотрености.
– Постоје људи којима немаштина не може да умањи срећу.
– Да би човек живео, мора да ради.
– Доброта никога није одвела у несрећу.
– Понекад је за аутора боље што је непознат.
– Ако се за нешто не бирају средства да се одбрани, то је власт.
– Учите, трудите се, читајте књиге и постаћете људи.
– Да ли је светлији пут светлости, од саме светлости?
– Господство се не огледа у богатству, већ у манирима и у души.
– Снови су живот, све остало је ништа.
– Бог помаже одлучнима.
– Снови се остварују само онима који у њих верују.
– Суштина ствари са не огледа у голом протоку времена, већ у његовом садржају.
– Сиромашни немају, али не краду. Зато су и сиромашни, и тако даље.
Зажелимо Зорану Давинићу да настави овим путем, јер оваква сведочанства о животу могу послужити као основа за оцену времена, која су прохујала, а која нису била иста за све.
Академик СКАНУ проф. др Драгомир С. Радовановић

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: