Народна библиотекa Власотинце: Проф. др Тихомир Петровић „Естетска и васпитна вредност школске лектире“

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – У Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу проф. др Тихомир Петровић, редовни професор Педагошког факултета у Сомобору, одржао је  синоћ занимљиво предавање на тему „Естетска и васпитна вредност школске лектире“. Домаћин књижевне вечери био је Срба Такић, директор Народне библиотеке, познати власотиначки песник. Уводну реч имао је Данило Коцић, новинар и публициста, аутор књиге Проф. др Тихомир Петровић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017).

 

ДАНИЛО КОЦИЋ О ПРОФ. ДР ТИХОМИРУ ПЕТРОВИЋ: СВЕСТРАНИ НАУЧНИК РАСКОШНОГ ТАЛЕНТА

Ако хоћеш, и на гору ћеш скочити,
ако нећеш, ни с горе нећеш сићи.
(народна пословица)
    
Проф. др Тихомир Петровић, то се лако може уочити читајући оцене проф. др Душана Јањића, Николаја Тимченка, академика Милован Данојлић, академика Предрага Палавестре, проф. др Миодрага Милинковића, али и других критичара, есејиста, посебно стручњака за његову најужу област, дечју књижевност, поставио је високе истраживачке критеријуме и створио дело неспорне научне поткованости.
Стваралачки замах озбиљног историчара српске књижевности, не само дечје, иако је она у првом видокругу његовог рада, започео је књигом Дете и књижевност књижевна критика о српској књижевности за децу (1991).
Ту је, дабоме, и Петровићева одлична књига Велибор Глигорић о реализму (1993). Мање је знано, и баш то треба нагласити, Петровић је магистарски рад на Филолошком факултету у Београду управо посветио Глигорићу и његовом делу и тада је оцењено да је реч о најбољем магистарском раду генерације (1986).
Аутор књиге Огледа о критици из књижевности и језика (1993), Цветника народне књижевности за децу (2000) и Књижевних записа (2000) – да поменемо само дела које су и наведена у његовој краткој биографији, у Историји српске књижевности за децу, свих ових година, ревносно, готово са једнаком посвећеношћу педагошком раду, прати завичајну, лесковачку литературу, и о томе је писао у Помаку, Нашем стварању и Нашој речи, као и гласилима која излазе у другим књижевним центрима.
У тим оценама, писаним препознатљивим, јасним језиком, Петровић је снажно подстицао младе, даровите ауторе, али је, и то треба рећи, писао и о извештаченој књижевности, о делима која не завређују посебну пажњу, па су те анализе његовог гледања на завичајни књижевни круг објављиване на истакнутим местима, на пример, у листу за књижевност Помак.
Проф. др Душан Јањић, један од најбољих зналаца стваралаштва Тихомира Петровића, с правом оцењује:Већ својом првом студијом, Дете и књижевност критика о српској књижевности за децу, Тихомир Петровић је на велика врата ушао у свет ове у нас недовољно истражене литературе.“[1]

Поетска сликовница – видети овде

Од тренутка када се појавило прво дело (Дете и књижевност – критика о српској књижевности за децу, Дом културе Жика Илић Жути; Лесковац 1991), угледни критичари, професори универзитета, али и новинари, помно су пратили рад Тихомира Петровића, једног од највећих зналаца дечје литературе код нас.
Један од најугледнијих професора Филолошког факултете у Београд, Слободан Ж. Марковић, поводом Петровићеве прве књиге Дете и књижевност – критике о српској књижевности за децу, која је, у ствари, нешто измењена његова докторска дисертација, оцењује: „Аутор се определио за ову тему јер критика српске књижевности за децу није изучена ни као жанр ни у својој књижевноисторијској појави и трајању.“
Проф. Марковић закључује: „Петровић је успешно истражио развој критике овог вида и дао значајне научне резултате, који омогућавају боље познавање и целовитије сагледавање нове српске књижевности.“[2]
По оцени проф. др Николе Цветковића књижевна критика о српској литератури за децу, до ове обухватне монографије, студијски је неистражена и не проучена. Књига Дете и књижевност, чији је поднаслов Критика о српској књижевности за децу, прва је обухватнија монографија ове врсте. Она на најбољи начин попуњава крупну празнину у овој области.[3]
Како оцењује проф. др Душан Јањић, „већ прва Петровићева студија Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације, награђена 1986. као најбољи магистарски рад на Филолошком факултету у Београду (објављена 1993. под насловом Велибор Глигорић о реализму), најавила је велике могућности књижевног критичара и есејисте. Огледи и прикази књижевних дела, континуирано објављивање више од две деценије у бројним часописима, зборницима и листовима, оправдавају оцену Николаја Тимченка, изнету поводом јубилеја лесковачког часописа Наше стварање, да је Петровић данас заузео позицију најмарљивијег и најплоднијег, најкомпетентнијег и најутицајнијег књижевног критичара“, истиче проф. Јањић.[4]
Петровић закључује о Глигорићу: „Рекло би се, свим жаром своје душе чезнуо је за истином, тражио у литератури реализам као суштинску садржину уметности и као поетску истину. Реализам представља гаранцију књижевне вредности, основу књижевног стваралаштва и пресудни критеријум при вредновању литерарних дела. Аксиом је његовог критичког мишљења.“
Студијом Историја српске књижевности за децу проф. Тихомир Петровић ушао је у свет науке на велика врата. Миодраг Милинковић изрекао је кристално јасан суд „да је ово, заправо, прва права историја српске књижевности за децу и да је утолико њена историјска и свака друга вредност већ сада јасно изражена“.
Николај Тимченко закључује: „Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна.“[5]
Миодраг Матицки констатује:Пионирско дело Тихомира Петровића, једно је од низа оних којима је на књижевноисторијски начин осветљена традиција српске књижевности.
Николај Тимченко уочава: “Све то на убедљив начин описује и валоризује у својој обимној и свеобухватној Историји српске књижевносит за децу др Тихомир Петровић, професор Учитељског факултета у Врању. Солидно припремљен за овај, слободно се може рећи, пионирски посао историчара једне специфичне области књижевне уметности, Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна. Наша наука о књижевности добила је још једно добро утемељено и са потпуношћу које импонује остварено научно дело.“[6]
Проф. Душан Јањић оцењује да је „професор књижевности на Учитељском факултету у Врању, Тихомир Петровић (1949), један је од наших најкомпетентнијих проучавалаца и тумача српске књижевности за децу“.[7]
Констатује: „Историја српске књижевности за децу је, несумњиво, круна Петровићевог досадашњег књижевног и научног рада. Он је ову књигу писао годинама, писао ју је готово са фанатичним жаром и маром и изузетном посвећеношћу.
Петровићева студија је капитално дело у домену проучавања српске књижевности за децу. Историја српске књижевности за децу Тихомира Петровића је, ван сваке сумње, значајно, драгоцено дело које чини част нашој култури – прецизира проф. Јањић.[8]
Историја српске књижевности за децу донела је њеном аутору престижно признање, Змајеву награду, и то је био повод за неколико интервјуа у периодици са лауреатом Тихомиром Петровићем.[9]
Академик Предраг Палавестра даје веома похвалне оцене делу проф. Петровића: „Књига Тихомира Петровића Увод у књижевност је заснована на модерним критичким и научним тумачењима, наведеним у списку литературе који је приложен на крају књиге, па свестрано упућује читаоце у даље проучавање књижевности. Писана је јасно и прегледно, разумљивим и доста приступачним стилом, тако да ће добро послужити као основни приручник свима онима који желе да се боље упознају са карактером, разумевање и тумачењем књижевности.“[10]
Увод у књижевност, истиче Предраг Јашовић, представља велики интелектуални и инвентивни подухват Тихомира Петровића. „Ова књига представља својеврсни приручник који треба да се нађе у свакој кући одмах уз Речник књижевних термина и Вујаклијин Лексикон страних речи и израза.“[11]
      Академик Милован Данојлић истиче да „Петровић, професор Падагошког факултета у Сомбору, излази пред јавност обимним Уводом у књижевност за децу. То је истовремено преглед развоја ове књижевне врсте у новијем времену, у покушају утврђивања данас применљивих мерила за процењивање остварења у овом по много чему специфичном жанру, који се опире јасном класификовању. Проф. Петровић разматра задату проблематику из различитих углова, сучељавајући непомирљива схватања, и избегавајући, притом, давање коначних, обавезујућих закључака. На једној страни, он усваја критеријум „блискости корисницима сродних афинитета“, а на другој истиче значај изворног надахнућа у састављању ове врсте творевина, при чему разлика између главног тока књижевне уметности и овог, издвојеног рукавца, бива занемарљива: реч је о два нивоа комуницирања, о лакшем и тежем стилу, док су намена и примена ствар културних навика и друштвених договора у датим историјским условима.[12]
Гордана Милетић, поводом Петровићеве књиге Увод у књижевност за децу, оцењује: „Аутор Историје српске књижевности за децу, професор Петровић у свом новом остварењу направио је покушај синтезе елемената књижевно-теоријског круга, у чијем је средишту дело младог читаоца, како би поставио темеље свеобухватнијег разумевања и изучавања ове области. Из ове обимне књиге може се са сигурношћу закључитида појам „књижевности за децу“ (што стоји и за многе друге књижевно-уметничке појмове) измиче стриктном научном дефинисању. То се односи и на реативност тумачења њених односа са различитим уметничким, лингвистичким и стилским категоријама, те дисциплинама и које су с њом у вези.“[13]
Човек и дело (2016) најновија је књига проф. Петровића. У поговору ове занимљиве књиге подвлачи се да је писање лични документ, знак људске слабости; наравно, поима се и као сврсиходан чин. Овде је ауторова намера да се текстови, махом раније публиковани и сада нешто редиговани, нађу између корица и сачувају од заборава.
Књига Човек и дело, записао сам у поглављу  „Уводна реч“, упечатљива је слика о људима и догађајима, о времену прошлом и садашњим и истовремено још једна потврда умешности аутора да изрекне јасне судове о актуелном тренутку у чијем је средишту – политика! У њој су уочљиви, као на брисаном простору, лепршавост и богатство нашега језика, али истоворемено и снага талента и умења да се скрене пажња на неке од тема које су у центру интересовања културне, књижевне и свеколике јавности.
Професор Тихомир Петровић приљежно је пратио лесковачко стваралаштво о чему, између осталог, сликовито говори и његово присуству у двотомној студији, својеврсној хрестоматији, Данила Коцића, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац  2016).
У првом тому, име проф. др Тихомира Петровића наводи се у 24, а у другом у 50 фуснота. Такође је његов рад посебно представљен (други том) на 13 страна у поглављу о лесковачкој књижевној критици где су, између осталог, заступљени проф. др Душан Јањић, Душан Стошић, проф. др Никола Цветковић, Николај Тимченко и други познати аутори.[14]
 
%
Тихомир Петровић (Бошњаце код Лесковац, 12. новембар 1949). Отац Боривоје, радник, мајка Радослава, рођена Јовановић, домаћица. Основну школу похађао у родном месту (1956-1964), гимназију у Лесковцу (1964-1968), Вишу педагошку школу у Нишу (1969-1971). Филолошки факултет Универзитета у Београду похађао као ванредни студент (1972 – 1976).
Магистрирао на Филолошком факултету, на смеру Наука о књижевности, са темом Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације (1986) и тај рад је проглашен за најбољи у његовој генерацији (1986).
Докторску тезу под називом Књижевна критика о српској књижевности за децу одбранио на истом факултету (1990).
Радио је као професор Књижевности на Учитељском факултету у Врању (1992 – 2003) и сада као професор Књижевности, Књижевности за децу и Културе говора с реториком на Учитељском факултету у Сомбору.[15]
НАЈВАЖНИЈА ДЕЛА:

  • Огледи и критике из књижевности и језика (1993)
  • Историја српске књижевности за децу (2008)
  • Тамно огледало – огледи о читуљи (2008)
  • Говори и критике (2009)
  • Увод у књижевност (2009)
  • Увод у књижевност за децу (2010)
  • Срећа се радом стиче: пословице о раду (2012)
  • Рад, изнад свега (2013)
  • Увеће говорења (2014)
  • Иво Андрић о сиротињи (2015)
  • Човек и дело (2016).[16]
  • [1] Проф. др Душана Јањића, „Реч унапред“, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
  • [2] Проф. др Слободан Ж. Марковић, „Дете и књижевност“, Тихомир Петровић, Дете и књижевност, Лесковац
  • [3] Никола Цветковић, „Монографија о критици српске књижевности за децу“, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1994.
  • [4] Душана Јањића, „Осврт на рад проф. др Тихомира Петровића“, Тихомир Петровић, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
  • [5] Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Предговор, Учитељски факултет Врање 2001, стр. 7-14.
  • [6] Николај Тимченка, „Исцрпно о дечјој књижевности“, Наше стварање 1-2, 2003, стр. 144.
  • [7] Проф. др Душан Јањић, „Једно драгоцено дело“, Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Врање 2001, Наше стварање, Лесковац 2001.
  • [8]О студији Тихомира Петровића Историја српске књижевности за децу, између осталих, писали су: Гордана Милетић, „Историја српске књижевности за децу“ (Учитељ, 74, Београд 2001); Данило Коцић, „О делу из присенке“ (Просветни преглед, Београд, 5. децембар 2001); Милован Данојлић, „Писмо“ (Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковац 2007); Станко Миљковић, „Историја српске књижевности за децу проф. др Тихомира Петровића“ (Наша реч, Лесковац, 7. децембар 2001); Стана Муњић, „У темељима књижевне историје“ (Глас Подриња, Шабац, 25. јул 2002); Радмила Гикић Петровић, „Историја књижевности за децу“ (Невен, Нови Сад, 15. март 2002); Зоран Радисављевић, „Историја српске књижевности за децу“ (Политика, 4. април 2002); Панто Ст. Секулић, „Два вијека књижевности за дјецу“ (Семберске новине, 15. јун 2002); Чедомир Мирковић, „Коначно, и историја“ (Летопис Матице српске, 20. октобар 2002); Недељко Терзић, „Значајно место писцима из Срема“ (Сремске новине, 2002); Радован Поповић, „Књижевност за децу“ (Политика, Београд, 4. фебруар 2002); Селимир Милосављевић, „Историја српске књижевности за децу“ (Гороцвет, Јагодина 2001/2002); Перо Зубац, „Књижевност за децу“ (Витез, година IV, бр. 8, 2005);
  • [9] Проф. др Душана Јањића, „Осврти на рад проф. др Тихомира Петровића“, предговор, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
  • [10]Академик Предраг Палавестра, рецензија, „Увод у књижевност Тихомира Петровића“, Тихомир Петровић, Увод у књижевност,
  • [11]Предраг Јашовић, „Ка књижевном портрету Тихомира Петровића“, Књижевне притоке III, Јагодина 2013, стр. 138-141.
  • [12] Милован Данојлић, рецензија, Тихомир Петровић, “Увод у књижевност за децу“, Политика, 2014.
  • [13]Гордана Милетић, „О правима “једноставне уметности“, Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Змајеве дечје игре, Нови Сад 2011, Просветни преглед, Београд 2012.
  • [14] Име проф. Тихомира Петровића наводи се у 74 фусноте, а посебно је представљен његов рад у другом тому студије на више од 13 страна.
  • ПРВИ ТОМ – фусноте: 65, 151,321, 366, 368, 406, 07, 409, 411, 487, 490, 591, 592, 681, 682, 696, 728, 746, 818, 828, 981, 982, 1023, 1026;
  • ДРУГИ ТОМ – фусноте: 111, 113, 162, 165, 174, 176, 179, 181, 183, 185, 189, 198, 201, 231, 233, 240, 243, 254, 285, 287, 288, 290, 293, 302, 302, 323, 327, 337, 340, 343, 347, 351, 352, 427, 428, 429-442, 493, 494, 499, 500, 505, 512, 514, 517, 554, 555, 556, 635, 636, 869, 872.
  • [15] Видети опширније Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007. Напомена: Заступљен у књигама: Воја Марјановић, Дечја књижевност у књижевној критици, Београд 1998; Воја Марјановић, Књижевност за децу и младе, Књижевна критика, Београд, 1998; Драгутин Огњановић, Звезано јато, Књижевност за децу, Београд, 1999; Лексикон писаца просветних радника итд. Члан редакција књижевних часописа Освит (1993-1998), Наше стварање (од 1998), Помак (од 1996). Уредник Учитељског весника (од 1997),Учитељски факултет у Врању, члан Удружења књижевника Србије (од 1993), члан Удружења универзитетских професора и научних радника Србије (од 1997). Награђиван је за свој књижевноисторијски рад.
  • [16]Подаци о најважнијим делима проф. Петровића преузети из његове најновије књиге Човек и дело, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: