Narodna biblioteka „Desanka Maksimović“: „Miodrag Nagorni – Moji Vlasotinčani“

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – Мада отштампана неколико месеци раније, књига „Миодраг Нагорни – Моји Власотинчани“ чекала је 9. октобар да буде представљена јавности. Књига је дуго ишчекивана и најављивана као омаж професору Миодрагу Нагорном и израз захвалности Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ за легат који је угледни сликар и графичар оставио овој установи културе.
Посебној свечарској атмосфери допринео је сам амбијент у читаоници Завичајног одељења, у којој су смештени портрети из збирке „Моји Власотинчани“.
О легату и књизи говорио је Срба Такић, директор библиотеке и уредник издања.
Он је овом приликом истакао да је легат, који чини 106 портрета, настао 2009. године, а да су након обнове библиотеке 2013. године неки портрети постали део сталне поставке у Завичајном одељењу.
„Упознао сам професора Миодрага Нагорног 1995. године док сам радио у листу „Власина“. Сарађивали смо са њим, слушали његове поуке и мудрости, упијали његова знања јер га је много тога интересовало, посебно историја Власотинца. Три године касније осмелили смо се да кренемо у издаваштво и тако од заборава сачувамо многе личности, људе и догађаје. Тако смо поставили темеље за нове генерације“, рекао је Срба Такић.
О својим сећањима на Власотинце, на људе чији су ликови сачувани на сликама из збирке говорила је др Људмила Нагорни Обрадовић, ћерка професора Мише Нагорног.
„Тата је био комуникативна личност, лако је склапао познанства, неговао је пријатељства. У Власотинцу сам провела најлепше дане детињства. Сећам се наших несташлука код своје баке у улици Ивана Милутиновића, где нас је увек чувао и брижно надгледао чика Драгомир Ђикић“, потекла је река лепих и топлих сећања Људмиле Нагорни.
Она је говорила о ликовном стваралаштву свога оца, о његовој победи 1967. године на Петом међународном бијеналу графике у Паризу, о доласку свога деде у Југославију након Октобарске револуције, о породици Нагорни. Посебно се осврнула на сакупљању Старе српске графике које је Миша доносио са Хиландара, потом из манастира Жича и Студеница док је у њима радио иконописе, које му је брат Драган доносио из Минхена. Замолила је Људмила Нагорни све Власотинчане који имају било какве податаке о личностима са портрета да запишу, да доставе библиотеци, како би се комплетирала документација о једном времену и људима који су га обележили.
Говорећи о пчелама, које су често биле мотив на сликама њеног оца, Људмила Нагорни је истакла да оне симболизују марљивост, дисциплинованост и дуговечност и шаљу поруку да будемо марљиви и сложни.
Овом важном културном дешавању, часу уметности и културе присуствовали су адвокат Братислав Валчић и др Томислав Шушулић, чланови руководства Удружења Власотинчана у Београду „Влада Илић“, које је саиздавач књиге.
Томислав Шушулић се присетио свог друговања са Мишом, даривања графика Завичајном музеју и предложио да се обезбеди адекватан простор за слике и графике овог уметника и колекционара.
„Нигде у Србији не постоји таква збирка Старе сроске графике као што је има Власотинце, а јединствена је и збирка портрета „Моји Власотинчани“. Он није своје суграђане фотографски приказао, он је сликао њихове карактере“, истакао је Томислав Шушулић.
Братислав Валчић је говорио о томе како је настао његов портрет и изразио задовољство што је Миша велику пажњу поклонио својим Власотинчанима.
Професор Сава Ћукаловић се присетио неких анегдота из друговања са Светиславом, најмлађим Мишиним братом, али и познанства са целом породицом Нагорни. Он је овом приликом предложио да се у Власотинцу ураде бисте Христифора Црниловића и Миодрага Нагорног, о чему је често говорио и недавно преминули сликар и вајар Небојша Митровић.
Кум угледног уметника Миодрага Нагорног, адвокат и књижевник Зоран Давинић је истакао да у његовој најновијој књизи „Капија за други свет“, значајно место заузима Миодраг Нагорни и његова породица. Говорио је Зоран Давинић о бројним трибинама које је КУД „Синиша Јанић“ организовао уторком и на којима је о многим темама говорио Миодраг Нагорни.
„Интересовали су га многе области, говорио је о васиони, религији, животу после смрти. Његов живот је био веома испуњен“, рекао је Зоран Давинић.
У овај пројекат укључена су и удружења „Лоза“ и „Поштоваоци Свете горе Аонске – Власотинце“.
Овом прилико, директор Срба Такић се захвалио свима који су допринели да ова књига угледа светлост дана, као и Драгану Миљковићу и Александру Златковићу, који су одрадили технички део припреме.
Пријатељски, топлим и сентименталним тоновима, који су дали посебан шарм скупу, допринели су Звонко Илић и Зоран Стојичић, који су били задужени за музичку подлогу овог културног дешавања. Присутне су увели у дешавање песмом „Били смо деца“, а од публике се опростили песмом „А сад адио“. Изабране делове из књиге читала је Јелена Лепојевић.
Било је ово једно пријатно дружење, које је будило давне, лепе успомене, сећања на младост и друговања у варошици на Власини са човеком који је својим уметничким делом задужио родно Власотинце – преноси лист Власина.

НАПОМЕНА: Пројекат – Лепша страна мога завичаја: Власотинце

Овај садржај је део пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (члан 5. Уговора о додели средстава из буџета општине Власотинце)

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: