Dušan Dojčinović, pisac iz Leskovca: “Bicikl”, priča

Loading

ЛЕСКОВАЦ, Моје име је Никола и испричаћу Вам како сам добио бицикл од ујака Вукашина, за рођендан. Било је то давне 1967. године, када сам имао пет година… Ујак је, иначе, особењак, живи сам, на брду Хисару, и ствара, неку своју лирику, и прозу, има брдо књига, које су поређане као пчеле у кошници… Добро, као књиге на улици у Амстердаму… Пут до њега, води кроз непрегледне воћњаке, где има рибизли, купина, јабука, домаћих јабука, дивљих крушака, рибизли, а он, седи испред своје дрвене страћаре и чита књигу. Достојевски. Знао сам из прве… Али, данас ми је рођендан, и он ми је купио, бицикл, на три точка…
Доле у Робној Кући Београд, у Широкој чаршији, пронашао је некакву бициклу: Унис. Ја сам још мали и педалама се спуштам стрмом литицом Хисара и успутме поздрављају веверица, лептир купусар, један Цига, што бере дрва за зиму, један заљубљени пар са клупе, њихова топла, четири ока, и један саобраћајац, који оном значком регулише саобраћај на Нишкој улици и већ му није јасно откуд дете вози бицикл, али се ја не обазирем на звиждук његове пиштаљке, већ журим и пролазим све до Мадере, и парка код Железничке станице.
Ту предахнем мало да одморим, напијем се воде са фонтане и седнем у хлад у парку, код Железничке станице у Лесковцу.
Онда купим сладолед на кугле, који точи онај Шиптар Ибрахим, који има и посластичару, према болници.
Једном ме је ујак Вукашин водио на крофне, које су одличне и посуте су ситним шећером у праху.
Онда попијем и једну криглу лимунаде, и узмем свој бицикл који ми је купио ујак Вукашин и гурам га уз брдо, све кроз парк Девет Југовића, где су бисте наших знаменитих хероја, из Другог светског рата.
Мало одморим у хладу са ујаком Вукашином, отпратим га до његове брвнаре иза града, а онда се спуштам и прво што видим је дућан бомбонџије Мирка.
У његовом дућану има лизалица, лилихипа, бомбона ораслика, и ја све то накупујем од једне новчанице, коју ми дао ујак да потрошим и опет не могу, јер, је такво било време, стандард, и добро се живело…
-Кад прикочим код дућана бомбнџије Мирка, прво на што налетим је једна мала пегава девојчица Мирка… То је његова ћерка и увек се наљути када диркам тегле прстима, неодлучан које ћу бомбоне купити…
Она упакује у фини папир, измери на ваги са теговима, више су то мали тегићи од десет, двадесет, педесет и сто грама ,и онда се на излазу обавезно зачују прапорци, они као за Божић. Мислим они, који су славили… и онда падне снег, мој бицикл чека пролеће, а ја узимам санке, да се са Бабиног ливачета, кога ето и сад тако зову, са осталом децом са Хисара, стрмоглављујем доле, као да возим, авион.
-Онда ми као кроз маглу, допиру слике из гимназијских дана… Ова Мирка, ћерка бомбонџије, је већ постала цурица, и ми се окупљамо око Шајкаче, старог сајмишта испод дивљег кестена, и ту настају оне прве љубави, симпатије, узаврели погледи…
-Ајде Никола, реци нам ти о делу Достојевског…
-А ја ни да бекнем… Да су питали ујака Вукашина, било би добро, он је и писац, а ја балавац заљубљен до ушију, у Мирку ћерку бонбонџије, и њене ситне пеге којих има, као на кексу са маслацем, добро као пега на на месецу, као бресквама и кајсијама у авлији, на Светоилијској улици.. Има их равно триста тридесет осам, ту се спетљам, заборавим да бројим, и опет.. укори ме професор, да не бленем кроз прозор већ да јој одговорим на питање, а ја попут Бате Живојиновића у неком ратном филму само се забезекнем и прозборим: Аааа!?
И већ смо четврти разред гимназије, ја прочитам све о Достојевском, још ми и ујак Вукашин припомогне, око анализе штива, у романина, добијем пет из матерњег језика.
-Мирка је постала прва мачка, последње припреме за матуру, коју смо прославили у Мадери…
Били смо једна дивна генерација… Једно добро и питомо време у Лесковцу.
Онда ја у Београду, упознам Ружицу, венчамо се у општини Савски Венац, мене повуче политика, другови из Савеза комуниста Југославије, и све крене својим током, баш онако, како и нисам могао да замислим…
И стипендија током студија на Филолошком факултету у Београду, и добијем стан касније на Вождовцу, и останем да живим и радим, у ИП Просвета.
Онда набасам на мноштво књига…. све су оне мирисале на ново, тек изашле из штампе, као бурек, из Ибрахимове пекаре у Лесковцу… И  ја читам, читам, попут ујака Вукашина, а помало и пишем..
Неке белешке… с брда с дола, у свесци, на хартијама, и објавим прву књигу: Путеви и развој социјалистичког друштва у поратној Југославији.
Добар одјек у јавности, медији, будем у Дневнику на Првом програму…
Али ме вуче носталгија, за Лесковцем.
Мој ујак Вукашин већ тешко болестан, и ја одем за Лесковац, први пут после дужег времена.
Њега нема ко да испрати осим мене и неколицине комшија, јер био је самотњак и чудак, ако тако морам да кажем, и њега сахране по православним обичајима, на Светоилијском гробљу, дође и свештеник опоје, га, а ја плачем ли плачем, као кад се стушти киша и невреме над Лесковцем, крене од Спомен парка, па дође све до Северног блока, и покрије цео град, до Висећег моста и фабрика Летекса, Зеле и Инкола.
-Онда прође неко време и ја добијем позивницу за десет година матуруре.
Гимназијски дани, а ми начичкани, као путници у тролејбусу, као  мрави у свом станишту, као станари у солитеру С-12 код Краша, са професорком матерњег језика, која ме мучила са Достојевским… Поред мене, она, ћерка бонбонџије, Мирка, лепа, права мачка, и ми после школског часа одемо, до Краша, преко пута Градске библиотеке „Радоје Домановић“…
А тамо, мирише ли мирише, фино, додуше, не као у бакалници њеног оца, Мирка и чоколадне бомбоне, и жваке, и чоколаде, и узмемо од свега помало, да засладимо до матурске вечери, у Мадери.
-Онда одиграмо први плес, ја и Мирка…
-Знам да је била нека песма од Бубамара, јер они су тада били популарни у граду…
А онда су свирали песме Ђоке Марјановића…
Знам да сам попут њега, бацио сако на подијум, и заиграо твист са Мирком, па рок ен рол, а онда смо отплесали и валцер, уз ноте, оркестра и прославили јубилеј десет година матуре Лесковачке гимназије…
-И онда се пољубимо, само овлаш, ја и она, Мирка…
Ја сам, она још сама, да ли су прсти судбине уплели прсте, или смо сами тако хтели, генетика ил’ шта већ не знам..
Ја затворим, албум са старим, црно белим и оним пожутелим фотографијама, и опет заплачем, топло, над успоменама.
Крај.
Шифра: Дивљи кестен
Кратка прича са завршеног конкурса за кратку причу „Вукашин Цонић“ у чију сам победу веровао свим срцем, али ето…
Срдачан поздрав, Душан Дојчиновић

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: