Власотинце: Милисав Миша Петровић стварао „голманске легенде“

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – У Власотинцу, прелепом месту на југу Србије, готово да нема становника који не зна за Милисава Петровића, „Бата Мишу“, из чије су фудбалске школе поникли многи познати голмани, који су део своје каријере провели у познатим српским клубовима, Црвеној звезди, на пример, али и у иностранство. Пре неколико дана Милисав Миша Петровић добио је награду родног града за „животно дело“, а раније је за допринос спорту добио Октобарску награду града.

Једна од тајни успеха „Бата Мишине“ Школе гомана је сарадња са нашим најпознатијим гоманима: „Годинама сам развијао веома блиске, пријетљске односе, са Милутином Шошкићем, Миодрагом Кнежевићем, Ратомиром Дујковићем и Енвером Марићем. Из поштовама према Шолету, мом највећем узору, један део своје куће претворићу у „Музеј Милутина Шошкића“, каже Петровић.

Милисав Миша Петровић, инжењер заштите на раду, тренерским пословом бави се од младалачких дана. И сам је некада био голман ФК „Власине“, али признаје да је у тренерском занату много више постигао. „Тренутно читам руску литературу о раду са голманима, коју ме из Москве донео Саша Грујић, члан Стручног штаба најбоље сениорске репрезентације Русије“, истиче „бата Миша“.

Петровић је дугогодишњи добровољни давалац крви, јер је одувек хтео да помогне људима који су у невољи. Због тренерског умећа, али и хуманитарног рада, пристизале су већ поменута и друга признања, али о томе не воли превише да говори, више се осврће на рад са младима, који су жељни спортске, фудбалске каријере као – голмани. „Рад са младим голманским нараштајем чини ме пресрећним, јер то радим са пуно љубави у жељи да им помогнем да остваре макар део својих снова у спортској каријери“, вели Петровић.

Бројке говоре више од речи: Милисав Петровић био је тренер голмана који су се доказали као чувари мреже не само у Србији, него и у Европи, Америци, Индонезији, Италији, Шпанији, Белгији. За неке од њих зна и српска спортска јавност: Милош Коцић, Велимир Здравковић, Дејан Пешић, Александар Коцић, Милан Николић. Ту си и изузетни таленти: Живојин Андрејевић, Велибор Ђекић, Живојин Биџић, Милан Јојић, Сретен Стојковић, Велимир Здравковић, али се тиме списак талентованих чувара мреже не завршава. Нажалост, и поред неспорног талента, неки нису успели као голмани, али су се доказали на другом пољу, као врсни радници и факултетски образовани стручњаци.

Петровић истиче да је посебно ценио наше голмане којим се дивила спортска јавност: Шошкић, Ћурковић, Дујковић, Енвер Марић, Кнежевић, Пантелић, Свилар, Симовић… „Да не набрајам више, јер би било потребно много простора да поменем сва имена“, појашњава Петровић.

О тајнама успха своје Школе фудбала, Петровић има кратак, довољно јасан одговор: „Са голманима сам радио свакога дана, и за Божић, Ускрс и друге празнике. За мене није било ни лета, ни зиме. Играо са њима тенис, кошарку, пливао у Власини, био уз њих када су бранили, а водио рачуна и о њиховим свакодневним „малим-великим бригама.“

Петровић је годинама радио у ФК „Власини“ без динара надокнаде, из – чисте љубави према спорту, а тога, оцењује, сада више нема. „Тренер мора да буде, пре свега педагог и психолог, који ће на прави начин да васпитава младе. Виком, галамом и псовкама, уношењем деци у лице, ништа се не постиже. Другим речима, потребан је озбиљан стручни рад да би се дошло до успеха.“

Колико је Петровић био успешан тренер можда најубедљивије говори податак да су Александар Коцић и Дејан Пешић били чувари мреже вишеструког првака наше земље, Црвене звезде. Коцић  је, такође, бранио и за сениорску селекцију Југославије, а Пешић за младу репрезентацију наше земље.

Милисав Миша Петровић, познат у родном граду као „Бата Миша“, на додели спортске награде за животно дело, за млађе је имао поруку: „За све се има времена, ако хоћете да радите. И за љубав и за књигу и за шетњу. Тренирао сам голмане, који су поред спорта, радили на пољопривреди и завршили медицину и друге факултета. Ове награде су мали подстрек за вас и велико признање за мене.“

 

Извор: Политика

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: