Проф. др  Драгомир С. Радовановић: „Моја пркосна“, критика – проф. др Живан Стојковић

Loading

ЛЕСКОВАЦ – У најновијем броју листа за књижевност, уметност и културу (82-85, јануар-децембар 2019) објавена је занимљива оцена „Моје пркосне“ проф. др Драгомира С. Радовановића. Аутор критике је проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар. Критички осврт под насловом „Песнички еуфемизам истине“ и мотом „Злоба људска увек полази од немоћи“ – Лав Толстој) објављујемо у целини

Проф. др Живан Стојковић: „Моја пркосна“ проф. др Драгомира С. Радовановића

Већ смо навикли на песничка изненађења познатог књижевника, проф. др Драгомира Радовановића, ствараоца широког дијапазона, чија суптилна природа и књижевно умствовање излази из оквира провинцијског комплекса и стреми ка висинама које нам обогаћују дух, заустављају дах, охрабрују, али и одишу изазовима равним филозофским сентенцама. Песма „Моја пркосна“ је петнаестостиховна животна горка бајка, аутобиографски бисер, по изворном значењу бунтован, непокоран, ратоборан и најзад инатан, због неправде која му је учињена и нарушила складан распоред биљака у његовом животном врту пуном емпатије, разумевања и спремности да хуманост и правда постану основне одреднице нормалног живљења. И није случајно да је овај несвакидашњи песник одлучио да му једна од најотпорнијих баштенских биљака која пркоси свим временским и другим неповољним условима, буде у наслову бунта и да је означи само као своју штитећи тако све остале људе који су имали сличне животне изазове. Иако се очекивало да оптужи друге, као што је то учинио Емил Зола у писму француском председнику Феликсу Фору бранећи капетана Алфреда Драјфуса, јеврејског порекла, који је за лажну оптужбу за шпијунажу у корист Немачке осуђен на доживотну робију, а Зола морао да емигрира у Енглеску, Радовановић је одлучио да оптужи себе проглашавајући се кривим за све што су му други учинили, али уз биљку Портулак (Пркос) са јасном поруком да не жели да буде амнестиран због неправде коју су му они нанели. Крив је што није препознао право лице бивших пријатеља, сарадника и дужника и што је касно увидео да баш они раде на његовом уништењу, крив је зато што је био одличан ученик, студент и што је докторирао, што је био добар привредник и ратник када се мерила права оданост домовини и када се осликавала савест. И зато је по ко зна који пут прочитао мисао Достојевског да је „боље неког имати међу непријатељима, него пријатељима“ за што до тада није било места у његовој пркосној башти. Није могао ни да замисли такву хипокризију, јер му је циљ био да као привредник повећава производњу, да младима пажњу поклања, да сиромашнима помаже, а студенте животу учи. Крив је што је књижевним узлетима државу културом обогатио, крив је што га красе бројне награде и признања и тако редом до великих иритирајућих сазнања, јер је веровао у људскост, пријатељство, оданост, поштење и мислену мудрост Еразма Ротердамског да је „пријатељ потребнији од ватре и воде“. Али кад се суочио са свом силином опасне ватре и набујале воде управо од оних које је сматрао пријатељима, завршава пркосну песму самоосудом и јасном поруком да замера само себи, што је свет гледао другим очима, а које ће последице остати у срцима и души потомству  упозорава „ђаво ће га знати“. Међутим, овом морбидном поруком ипак не жели да се преда, већ да остави захтев који треба да нас упути на пркос без обзира на све могуће изазове и зле намере како би се трасирао пут за убијање неправде и неразумевања, неговале праве вредности и љубав према истини.

Проф. др Живан Стојковић

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor