Danilo Kocić, novinar: Kratka istorija Leskovca – Radoje Domanović u Leskovcu (XIII)

Loading

ЛЕСКОВАЦ Радоје Домановић рођен јеу шумадијском селу Овсишту код Крагујевца 16. фебруара 1873. године, где је завршио основну школу.[1] Гимназију је учио у Крагујевцу, а студирао је на Великој школи у Београду, филолошку групу предмета. У школи се ничим није одликовао. На студијама се одаје боемству и разбољева од туберкулозе. Када је студије завршио у јесен 1894. године, поднео је молбу министру просвете за постављење за ,,предавача у којој било средњој школи у Србији’’. Молба му је одбијена, јер Домановић није приложио своју универзитетску диплому. Њу му је задржао деканат до повраћаја дугова које је Радоје имао. Тек јануара 1895. године је дугове исплатио и добио диплому. На поновну молбу, министар просвете га поставља 14. јануара за суплента Гимназије у Пироту.
Септембра 1895. године премештен је у Врање, а октобра 1895. године у Лесковац где је остао до августа 1898. године, када је отпуштен из државне службе зато што није у законском року положио државни испит.
У врањској Гимназији држи на прослави Св. Саве предавање ,,О милосрђу’’, а у Лесковцу о ,,Народној поезији’’. У све три гимназије је књижничар професорске књижице и руковдилац литерарних дружина. За време боравка у Пироту пише приповетку ,,Не разумем’’ и роман ,,Из школе у живот’’, који је изгубљен у рукопису. Приповетку ,,Смрт’’ је написао у Врању, а у Лесковцу приповетку ,,На млађима свет остаје’’ и ,,Идеалисти’’. Домановићева болест се распламсава и све чешће одсуствује са часова. Због тога га директор гимназије опомиње, саслушавају и туже министру просвете.
Краљ Александар I и председник његове владе Владимир Ђорђевић припремали су се и донели 1898. године познати Закон о школству у Србији. Циљ закона је био да се број гимназија у Србији смањи  и отпусте из државне службе млађи наставници, махом радикали, који нису били положили у року од три године професорски испит међу којима се нашао и Радоје Домановић. Домановић је касније службеник Државне архиве. Министар просвете је Домановића реактивирао и поставио за предавача Гимназије у Пироту, августа 1902. године, али је Домановић ово постављење одбио. Са доласком Радикалне странке на власт 1903. године и радикалског монарха на престо Краљевине Србије, Домановић није ништа добио. Његова телесна конструкција била је трзавицама и болешћу разорена. Умро је у Београду 1908. године у 35. години живота.
О боравку Радоја Домановића на југу Србије, у Пироту, Врању и Лесковцу, опширно су писали многи: Јаков Продановић, до Радош Требјешанин, др Владан Ђорђевић, Драгољуб Влатковић, Светозар Ћоровић, а најопширинију оцену његовог рада и живота дао је проф. др Димитрије Вученов.[2]

Радоје Домановић се 15. новембра 1896. године обраћа Министарству просвете и црквених дела с молбом да буде премештен у Лесковац пошто су тамо постојала упражњена места и у гимназији и у основној школи.
Овога пута молба му је била уважена. Са породицом и стварима, без сметње напушта Врање 26. новембра 1896. године срдачно испраћен од ученика, колега и пријатеља. У Лесковачкој нижој гимназији Домановић је ,,уведен’’ одмах у дужност (27/11 1896) као предавач српског језика и књижничар ђачке библиотеке. Као и у Врању, и овде је сув, висок, смеђ, без бркова и браде, новопридошли професор српског језика са црним шеширом и необично широким ободома изазива пажњу и чуђење мештана. Па, ипак, лесковачка средина је убрзо упознала Радоја Домановића као дружељубивог човека и великог весељака, који воли добру песму и ужива чашу укусног пића. Према сведочењу његових ученика Тасе Стевановића и Ђорђа Поповића, Домановић је, иако строг, био добар педагог, одличан стручњак за свој предмет; од својих ученика тражио је, пре свега, добро знање, умеће и сналажљивост.
Међутим, Домановић је у Лесковцу проводио безбројне сате по кафанама са својим истомишљеницима, у боемској атмосфери. На тим седељкама, он је знао да прича и препричава безбројне приче, увек духовите, језички богате, сочне и занимљиве. Многи су били уверени да је његово усмено приповедање било далеко квалитетније од писаних текстова које је овај сатиричар објављивао по новинама и часописима. У неким особеним тренуцима расположења, Домановић је знао да одрецитује напамет цео ,,Горски вјенац’’, или ,,Смрт Смаил-аге Ченгића’’, а други пут знао је да поткрепи  своје беседништво мноштвом цитата из Гогољевих дела. У касне сате кафанских бдења, Домановић је, кажу, са задољством и изванредно казивао нашу народну поезију. За време боравка у Лесковцу, Домановића је интересовао рад око позоришта и педагошка проблематика. Тако се памти Св. Сава за 1897.  и његово предавање о ,,Народној поезији’’.[3]
У лесковачкој Гимназији уведена је 1898. године гимнастика. За овај предмет се, између осталих, здушно залагао и Радоје Домановић. Он је за први час новоуведеног предмета припремио предавање на тему ,,О значају телесног васпитања за здравље ученика’’. Касније је своје предавање преточио у чланак под насловом ,,Дечје игре у нашој гимназији’’.[4]
Неке особине које су се испољиле у његовом приповедачком раду показале су се и овом једином Домановићевом педагошком осврту, есеју. О томе проф. Вученов пише да је Домановић као одани сарадник мостарске ,,Зоре’’, листа који му је објављивао приповетке за време његовог наставниковања у провинцији, он је још доброћудан и ироничан, благ и прекоран. Не сувише бучно и гласно, Домановић је, гурнут у провинцију, свој књижевни почетак везао за овај лист и његове уреднике, који су га свестрано прихватили објављујући му на страницама готово све што је слао. Између осталог, Домановић је у мостарској ,,Зори’’ објавио и приповетку ,,На млађима свет остаје’’, која је датирана: Лесковац 1896. Та приповетка је изазвала велико интересовање читалаца.
Успех постигнут у Врању у драматизацији ,,Горског вјенца’’, сигурно је утицао да се Домановић и у Лесковцу (за)интересује за позориште. Прва дилетанска позоришна група створена је у овом граду 1896. године и то, највероватније, захваљујући неким професорима лесковачке Гимназије, а нарочито Радоју Домановићу, Мирку М. Поповићу, тадашњем директору и Лесковчанину Сими Бунићу, писцу првог лесковачког позоришног комада ,,Дочек краља Милана у Лесковцу.[5]
О искуству и начину рада, односу паланачке средине према позоришним представама, глумцима и уопште о атмосфери која је пратила рађање лесковачког позоришта, Домановић говори у својој приповетки ,,Позориште у паланци’’. Приповетка ,,Позориште у паланци’’, поред личног и аутентичног доживљаја, има и карактеристичне појаве из тог паланачког живота. Животна искуства стечена у подухвату за оснивање локалног позоришта у многоме су помогла реализацији ове приповетке са толико живости и реалности.[6]
Домановић се у Лескову, поред редовне наставе српског језика, коју је изводио у I, II и III разреду, прихватио и дужности књижничара ђачке библиотеке којој је поклонио више књига. Захваљујући Домановићу и тадашњем директору Гимназије Мирку Поповићу прихвата се иницијатива за формирање наставничке читаонице, којој је поклонио часопис ,,Зору’’.
На крају школске 1897. године, Домановић је из Лесковца тражио премештај за себе и своју жену у Крагујевац.[7]
Разлог за премештај налази у оправдању и истицању слабог материјалног стања, као и слабог здравља, оје му не дозвољава да се озбиљно посвети спремању професорског испита. Разлози наведни у молби нису прихваћени и он са породицом остаје у Лесковцу живећи и даље у сиротињи и несређеним приликама. ,,Са свршетком школске 1897/98. године, како бележи проф. Димитрије Вученов, ближи се и крај Домановићеве наставничке каријере.
Отпуштен из службе 1898. године као непожељан противник режима Домановић се враћа у Београд, прихватајући новинарски позив. Чврсто везан за новинарство, Домановић тада пише своје најзначајније текстове. Период пуне стваралашке активности овог писца пада у време апсолутистичке владавине последњег Обреновића. Радоју Домановићу који је оштрим и опорим рукописом и непоштедно и бескомпромисно бацио у лице времену теже истине заоденуте сатиром.[8]
Период од три и по године проведене у унутрашњости Србије био је од значаја за Домановићево политичко и идеолошко деловање, али и од значаја за његов књижевни рад. Дела писама у Пироту, Врању и Лесковцу одишу хумором, комичним ситуацијама и иронијом. Међутим, знатан број Домановићевих завршених и недовршених рукописа пропао је заувек.
У приповеткама из паланачког живота – ,,Не разумем’’, ,,Снови и јава’’, ,,Краљевић Марко по други пут међу Србима’’, ,,Смрт’’, На млађима свет остаје’’ ,,Позориште у паланци’’, као и недовршени роман ,,Из школе у живот’’, које је Домановић датирао из Пирота, Врања и Лесковца – сагледан је живот тек ослобођених крајева после српско-турског рата и Берлинског конгреса.
У приповеткама из лесковачкг живота ,,На млађима свет остаје’’ и ,,Позориште у паланци’’ писао је са тежњом да фиксира карактеристичне појаве које је ,,производио’’ Обреновићевски режим. У приповетки ,,Позориште у паланци’’, Домановић, у ствари, представља положај српског интелектуалца, који покушава да се уклопи у свет паланачког живота. Приповетке писане у новоослобођеним крајевима – Пироту, Врању, Лесковцу – део су паланачке атмосфере са јасно типизираним ликовима. За менталитет и паланачку средину, као и односе ,,садањих’’ према ,,бившим’’, свакако је карактеристична приповетка ,,На млађима свет остаје’’, датирана у Лесковцу. Ту је и проповетка ,,Позориште у паланци’’ за чију је садржину и темат коришћен аутентични пишчев догађај.

[1] Р. Требјешанин, Наставници Лесковачке гимназије 1879-1979, Лесковачки зборник, бр. 24, 1984.
[2] Г. Антић, Радоје Домановић на југу Србије, Наше стварањем бр 3-4, Лесковац 1997. Први део има поднаслов Пирот – Врање – Лесковац, а други Врање – Лесковац. Овде ћемо се, из тог прилога, задржати на Домановићевом боравку у Лесковцу. Напомена: Гојко Антић (Пасјача, Пирот, 1945)
[3] Домановићево знање народне поезије и причање о њој било је импресивно.
[4] Извештај Лесковачке гимназије за школску 1897/98. годину.
[5] Сергије Димитријевић, Стари Лесковац као просветни и културни центар, Народни музеј, Лесковац 1950, стр. 17.
[6] Проповетка Позориште у паланци објављена је у ,,Звезди’’, бр. 2-4, од 4. до 8. октобра, Београд 1898. Занмљиво је нагласити да и Стеван Сремац пише сличну приповетку, Путујуће друштво, коју објављује СКГ, књ IV н.е. од 1. и 16. новембра и 1. и 16. децембра, Београд 1901. По својој прилици, како оцењују поједини критичари, Домановићева приповетка је утицала на Сремца да обради сличан мотив у готово истој паланачкој средини – Власотинцу.
[7] Молба Радоја Домановића, II, бр. 10159 од 30. јула 1897. Домановић је имао здравствених проблема још у Врању, а у Лесковцу се његово побољевање продужило. 30. августа 1897. По поднетој молби, добио је одобрење о одсуству са наставе због лечења.
[8] Г. Антић, Радоје Домановић на југу Србије (2), Наше стварање, Лесковац 4/97. Напомена: Домановић, син сеоског учитеља,  детињство је провео у Јарушицама, где је завршио основну школу, Због политичких уверења, програњан је, премештан и отпуштан с после. Разочаран, одавао се све више боемском животу, много је пио; усамљен и огорчне, умро је у 35. години, 4. августа 1908. у Београду.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: