Danilo Kocić, novinar: Zašto volim da slušam tišinu!? – priča

Loading

Uvek sam voleo da slušam tišinu. Tako sam i jednom svom romanu nadenuo ime: „Izabrana tišina“. To je metafora, ali je i deo mog stvarnog života. Tišina vas podseća da niste sami, jer je gost kome možete, ako ste voljni, da poželite dobrodošlicu!

Ima svakojakih tišina. Ona van velegradskog kruga u bojama je što odslikava moje korene. Nju najbolje čujem i najviše razumem. Vidim je iza brda mog rodnog Dadinca kako se polako približava, kako me blagim osmehom podseća da je tu, jer me poštuje.

Tu tišinu sam poneo i kada sam krenuo u neke druge, meni nepoznate, daleke predele, u kojima sam susretao svakojake ljude i gledao pravo u oči novi svet tišine. Poredio sam je sa onom iz mojih zabrđanskih dana i stalno se uveravao kako su nove tišina više tu da provere moje unutrašnje trajanje i da me nateraju da se vratim prvim stazama svoga životnog kruga.

Koliko me je puta nova tišina navodila na potpuno pogrešne korake i koliko puta sam, prevaren tom novom slikom, kritikovao sebe, ali dugo sam čekao da dođe popravni, da izbrišem greške koje su obeležavale moje korake.

Upravo su me ti koraci, koji su povremeno pokazivali snagu delakih slika tišine, najviše i opominjali da sam, nenaviknut na novo doba i ljude oko mene, neminovno morao da pravim greške.

– Ja nisam čoooovek ovog vremena! – govorio sam jednom sam sebi u bradu, dok sam slušao nadolazeći eho zaturene tišine.

Tada me boja zabrđanske tišine podseti da u ovom vremenu moram da se privikavam na novi red stvari.

– Ponovci su među nama, vladaju, druže! – govorio sam sebi u bunilu.

Hteo sam da se ugrizem za jezik, nemam prava da kritikujem druge, jer sam dovoljno nakupio vremena da mogu mirne duše da odem u kafanu i sa preostalim prijateljima odslikam boju moje mladalačke tišine.

To je dovoljno da budem srećan. Nije to malo, prijatelju!

Iz zbirke „Nevreme“ (priče iz zavičaja)

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: