Danilo Kocić, novinar, „Porazne slike života“, iz zbirke „Nevreme“

Loading

У близини моста који је последњих дана претворен у велико градилиште, недалеко од главне поште, свакодневље употпуњује нова, тужна слика. Жена средњих година држи нејако дете и понавља старе, излизане речи:
– Господине, дајте који динар!
Пролазе ћутке незнанци. Ко зна где су се упутили. Можда до главне поште, болнице или негде другде. По лицима се препознаје туга. Тек понеко, али само понеко, одаје утисак веселог путника.
Чујем гласове, немушто, али довољно јасно да препознајем њихову поруку:
– Разболеће ти се дете, жено!
Окренух се. Видим лепо обучену госпођу која баца неколико динара у поцепану, прљаву кутију.
– Нека те Бог чува! – одговара нејако људско створење.
Друга, још поразнија слика. Опис је тужан, прескочићу детаље. Два дечака, није им више од десетак година, наслоњењи су на ограду дворишта старе куће у центру града. Испред њих је такође подерана кутија у којој су некада биле нове ципеле. Неко је у њу убацио динар-два. Дечаци су загрљени. Подеране, прљаве панталоне и кошуље утонуле у зној. Лица неокупана, али весела. Као да им је све смешно! Помислих да их је ту неко оставио, наредио им да просјаче, а онда их посматра из прикрајка.
Кестењасте очи једног од дечака и лепи, бели зуби другог, нагнаше у мени тугу. Бацих нешто мало ситниша. Непристојно је да говорим цифре. И упитах:
– Одакле сте, другари!
Разумели су ме, показаше руком негде далеко, неодређено. Нисам имао више срца да их испитујем. Овде се сиротиња дружи са тугом. Деца јесу весела, чак и превише, али је тренутак у коме се налазе претужан и у ово сиротињско доба само делимично разумљив.
Та мисао о поразности слике која ме прати док се крећем до старе аутобуске станице оробила је моје тело. Неко гласно изговири моје име. Упамтио сам боју тог гласа од пре двадесетак година, али се не досетих ко би то био. Школски друг, познаник са неког састанка, случајни сапутник у прљавом возу!? Одговор нисам пронашао.
– Боле, ја сам Боле! Зар ми се не сећаш? – биле су његове речи које су на мене деловале поразно.
– Знам те, друже! – одговорих несигурно, док сам се преслишавао ко би то био „Боле!“
– Не љути се, пријатељу, нешто ме је заробило овога јутра.
– Да није болест! – каза муњевито.
– Видео сам неке људе, жену и дечаке који просе…
– Па тога у Београду има на сваком кораку и нико се због тога не брине!
Растасмо се без речи. Недалеко од аутобуске станице видео сам нови, трећи поразни призор – жена је на леђима држала новорођенче, испружила је руку и говорила:
– Дајте ми који динар да купим детету млеко!
Путници, који су чекали аутобус, из непробола која их мучи, пружали су сиротој жени ситниш!
Дечји плач се чуо јаче од брујања мотора похабаних аутобуса.

 

НАПОМЕНА: Пројекат – Култура и образовање у време интернета и дигиталне ере

Овај садржај део је пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (Уговор о додели средстава из буџета општине Власотинце)

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor