LESKOVAC – Dr Aleksandar Rangelov, zaposlen u leskovačkoj Opštoj bolnici, povodom smrti dr Dušanke Živković Dude, bivše načelnice Infektivnog odeljenja, objavio je na svom FB prilog koji govori o izuzetnoj ličnosti dr Dušanke Živković.
Dr Aleksandar Rangelov: Dudi noćas posvećujem pesmu Volta Vitmana „O kapetane, moj kapetane“
U zadnja 24h do Leskovca su stigle 2 vesti.
10.04.2020.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, rekao je da će leskovačka bolnica biti kovid bolnica za Jablanički i Pčinjski okrug.
11.04.2020. preminula je bivša načelnica Infektivnog odeljenja, doktorka Dušanka Živković Duda.
Bila je jedna od žena koje su i svojim karakterom i svojom pojavom topile predrasudu da muški pol treba da ima monopol nad doktorskim pozivom.Svojom harizmom je nosila sve pred sobom i dominirala je svakim auditorijumom u kome bi se našla. Ima žena rukovodilaca koje svoj posao obavljaju na muški način. Duda je to činila umiljato, sa obaveznim osmehom pa njene naloge nisam izvršavao zato što sam morao već zato što sam to želeo. Većinu naloga u životu obavite jer ste prisiljeni, a samo neke jer osetite da ste voljeni.
Mi, mladi doktori koji smo stažirali na njenom odeljenju, smo osećali da smo voljeni.
A znala je da niko od nas ne želi da svoj život posveti zaraznim bolestima.
Zaraza – preteća reč kojom su nas roditelji plašili od malena i stvarali osećaj krivice kada se “zarazimo”.
Zarazio sam se!
Znači dirao sam prljave stvari, znači nisam prao ruke, znači da sam bio prljav!
Ko se zarazio? Prljavko se zarazio! I sada širi zarazu!
Deco, bežite od prljavka!
Duda je znala za naše strahove.
Dolazili smo kod nje opterećeni neznanjem i predrasudama.
A ona bi nas prigrlila kao što je to činila i sa onima koje su svi odbacili, ljudima obolelim od neke zarazne bolesti.
Život svakog čoveka obeleži po neko od tih mučnih stanja koje uznemiri celu porodicu, sav komšiluk i okolinu. Bolesniku od tegoba mnogo teže pada neizvesnost da li je još nekoga zarazio?
Ja ću pamtiti zaraznu žuticu, zauške i ovčije boginje.
A Dudu ću pamtiti kao kapetana koji je potonuo sa svojim brodom, kao oficira koji je poginuo na bojnom polju spašavajući svoje vojnike, kao majku koja se bacila u čeljust zveri da bi spasila svoju decu.
Većina smrti su beznačajne ili besmislene.
Dudi je Bog namenio drugačiju sudbinu.
Dudi noćas posvećujem pesmu Volta Vitmana
“O kapetane, moj kapetane” koja je napisana 1865. godine povodom ubistva Abrahama Linkolna. Za pesmu sam po prvi put čuo gledajući film „Društvo mrtvih pesnika“ sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi.
O kapetane, moj kapetane!
O kapetane! Moj kapetane!
Strašna je plovidba svršila!Pobijedismo!
Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! Srce! Srce!Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.
O kapetane! Moj kapetane!
Ustaj! Čuj: zvona biju!Ustaj!
Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće,
i ljudi što se stiču na molo hrpimice.
Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.
Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja – sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.
I tako, predsedniče, naša doktorica je mrtva, a mi smo živi.
Ali, istina je da smo mi mrtvi, a da će ona živeti.
Jer kao i uvek, predsedniče, duh umrlih velikana nastavlja da živi u sećanju živih…
