ЛЕСКОВАЦ – На свом ФБ Љиљана Стаменковић, списатељица из Лесковца, објавила је веома подстицајну „Причу о канцеру“. Лековита је. Вреди је прочитати. Љиљана Стаменковић (Лесковац, 1956). У родном граду завршила је основну школу и гимназију, а Економски факултет у Нишу. Сада је пензионер. Живи у Лесковцу.
КЊИЖЕВНИ РАД: Године 2018. објавила је роман првенац Божји дар, први бајковити роман. Издавачи: Српска духовна академија – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд и Књижевна заједница Поморавског округа. Приредио и поговор написао књижевник Мирослав Димитријевић, који је изрекао низ похвалних оцена о овом делу.
Овај кратки роман привукао је велику пажњу лесковачке књижевне јавности, а по начину писања и порукама, припада романима тзв. исповедне прозе. Стил је једноставан, а поруке дела упућују на закључак да је реч о делу са јасним призвуком „аутобиографије“.
У организацији Удружења пензионера града Лесковца 10. фебруара 2020. године, представљен је други роман Љиљане Стаменковић „Спасење“. Рад ове лесковачке списатељице представљен је у студији Д. Коцића „Лесковачки писци – библиографије и коментари (1878-2018), који је изашао из штаме прошле, 2019. године.
Љиљана Стаменковић, списатељица из Лесковца: “Моја прича о канцеру”
У ово празнично, кишовито, недељно поподне, подстакнута сам једном причом о канцеру коју сам управо прочитала на Фацебооку. Одлучила сам да и ја кажем коју о овој опакој болести као подршку свима који тренутно пролазе кроз борбу са њом.
Пре шест година, крајем јуна, дијагностикован ми је канцер. Кренула је борба са њим. Уплашена и збуњена, погубљена у простору и времену, отишла сам на једну опеарцију, а два месеца касније на још једну, много драстичнију по налогу конзилијума. Налази су били ужасни… Канцер је напредовао, стигао у четврту фазу метастазе, а ја сам била отписани пацијент по мишљењу лекара. Дани су ми били у ишчекивању… Нисам ни знала шта то чекам…
Смрт… или наставак живота и каквог и колико че трајати… Бунила сам се… Размишљала… Зашто се баш мени то догађа… Мора ли… Жашто сада… кад сам средила живот, удомила децу и дочекала унучиће… Али Бог има своје аршине… Он зна да тако треба… Да схватим живот… Да га више поштујем и да поштујем себе…
Супруг и деца су били у паници и кришом ме оплакивали… Али мој оптимизам ме није напуштао. Иако сам велика кукавица и плашљива особа, држала сам се храбро и кроз све прошла онако како треба. Корак по корак.
Осам хемиотерапија, мучних и тешких, са губљењем косе, најважнијег женског атрибута, до пада психе и поновног узлета, преко тридесет зрачења, сусретања са пацијентима сличних судбина. И поново на нови почетак новог живота.
Напомињем да су моја деца, ћерка и син са својим породицама и супруг, били моја велика подршка и да без њих не бих пребродила све што ме снашло…
Почео је наизглед нормалан живот… Живела сам нормално и била умерено активна сходно новонасталим могуçностима.
Таман кад сам помислила да је крај мојим мукама, пре две године, анализе су показале вртоглаво високе вредности тумор маркера. И поред бројних снимања скенера, магнетне резонанце, много тога још није могуће дијагностиковати и лоцирати место и појаву новог жаришта.
Прошле године добијам и дијабетес и са гликемијом 40, бивам хоспитализована у болницу, где одличан лекар ендокринолог санира моју високу гликемију и враћа је у нормалу.
За све то време понашам се нормално, као здрава особа и нисам њањава и уплашена.
Неке вас кризе ојачају, па вас неке нове и не уплаше, већ вам дају снагу да идете даље и борите се са болестима које вам се дешавају.
И даље сам позитивна и храбра особа.
А живот иде даље.
ПС:
Ову причу написала сам као подршку онима који пролазе кроз канцер, који духом посустају, као поруку да буду храбри и да верују у Бога и у своје најближе, да имају позитивне мисли…
Љиљана Стаменковић
РОМАНИ ЉИЉАНЕ СТАМЕНКОВИЋ – КРИТИЧКИ ОСВРТ
ЛЕСКОВАЦ – Љиљана Стаменковић (Лесковац, 1956). У родном граду завршила је основну школу и гимназију, а Економски факултет у Нишу. Сада је пензионер. Живи у Лесковцу.
КЊИЖЕВНИ РАД: Године 2018. објавила је роман првенац Божји дар, први бајковити роман. Издавачи: Српска духовна академија – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд и Књижевна заједница Поморавског округа. Приредио и поговор написао књижевник Мирослав Димитријевић, који је изрекао низ похвалних оцена о овом делу. Овај кратки роман привукао је велику пажњу лесковачке књижевне јавности, а по начину писања и порукама, припада романима тзв. исповедне прозе. Стил је једноставан, а поруке дела упућују на закључак да је реч о делу са јасним призвуком „аутобиографије“. У организацији Удружења пензионера града Лесковца 10. фебруара 2020. године, представљен је други роман Љиљане Стаменковић „Спасење“. Рад ове лесковачке списатељице представљен је у студији Д. Коцића „Лесковачки писци – библиографије и коментари (1878-2018), који је изашао из штаме прошле, 2019. године.
ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋО РОМАНУ “БОЖЈИ ДАР”
Божји дар – Културна и уметничка јавност Лесковца и Србије добила је ових дана то препоручено писмо од списатељице Љиљане Стаменковић које потврђује Кантову мисао да је лепота симбол моралне доброте, чиме се појам женске лепоте не своди само на физичку већ и на духовну димензију толико моћну да вас задиви, оплемени, обогати чак и до граница збуњености и могуће реминисценције.
Код наше списатељице то је више од уметничког узлета, смелости и тајанствености и по томе што је надарено, маштовито и са високим дометима уметничког израза одлучила да закорачи у бајковитост и подари нам роман високе књижевне вредности, како по стилу тако и по садржини, без обзира што јој је тек првенац и што и сама није претпоставила де ће бити означен и као својеврсна поезија у прози по свакој исписаној речи, осликаној животној ситуацији и по поенти да се трага за судбином и даљим напретком човечанства. Зато то није само бајковити роман, већ и футуристичко промишљање, то није бајка већ животна стварност која је пуна загонетности и постављених питања у страственим покушајима да се за њих нађу одговори. А темељни путоказ за њих је љубав као основни предуслов за опстанак двоје људи и целог човечанства. И како каже Хајне „Љубав је у младости много бурнија, али није тако снажна, тако свемоћна као касније“. Управо ту тврдњу користи наша списатељица да споји два времешна бића, мушкарца и жену чија љубав није могла бити остварена раније, већ тек кад су остали сами, али са испуњеним захтевима људског рода да имају потомство као услов опстанка човечанства. А онда је свом силином избила у план давнашња жеља да имају заједничко дете, без обзира на биолошки циклус, које настаје уметничким захватом оца да га направи од пластелина и да буде оживљено мистичним бојама дуге и космичком светлошћу. И тако нам намеће вечито питање о настанку живота, али и једном од тумачења да он потиче из космоса, што је у људском уму изједначено са Богом. Зато је оживљена безимена девојчица из паралелног света, непознатог човечанству, за који ауторка истиче да је ванвременски, без димензија и бескрајан, а она има тајну мисију да помогне људском роду. И наравно, та мала принцеза, морала је бити обична у својој необичности, мудра и интелигентна, лепа и паметна, онаква коко би сваки родитељ желео да има. Та идилична слика породичног живота у коме она налази сву љубав, мир и сигурност логично се допуњује успешним школовањем до највиших научних звања и способношћу да се окупи тим способних и умних људи, научника, који ће уложити сву своју енергију да следе светлосно биће из паралелног света, са основном намером да помогну људима и нађу путева опстанка планете Земље и Земљана. Она, као већ угледни научник, указује на све опасности које прете људском роду са јасном поруком да се не сме дозволити нека катаклизма која би уништила ову дивну планету. Свесна своје добијене мисије, заједно са партнером Малим принцом уверена је да се то може остварити, како би обрадовала и своје небиолошке родитеље који су већ давно у паралелној димензији и очекују је са дивљењем. Тако се цео текст претвара у бајковиту причу која постаје императив опстанка, али и сурова стварност којој недостаје склад, разумевање, естетска осећања и надасве одговорност према генерација људи будућности. И онда следи поента ове вредне и необичне књиге, која плени текстовима садржајним, животним са реченицама које опијају, описима који вас задивљују и намећу обавезну емпатију према Земљанима. Наиме, тек тада сазнајемо да је управо списатељица Мала принцеза, која је достигла степен респектабилног факултетског знања из економских наука и која у улози тог светлосног бића свом тиму који остаје на Земљи императивно налаже шта је све потребно исправити у свим сферама живота да би овоземаљску свет имао будућност. То су истовремено и савети и захтеви и критика и приказ постојећег стања, а основна порука је да без правог људског залагања и сагледавања свих аспекта опасности по Земљане не може помоћи ни светлосно биће из било ког паралелног света.
Ретко који аутор може доћи до импресивне идеје да са на крају обрати читаоцима и поручи им да свом унутрашњом енергијом покушају да пронађу тај чаробни свет среће и хармоније, наглашавајући да га је она пронашла и да ће бити срећна ако га подели са њима. Зато им и каже „Верујте у бајке и оне ће вам се догодити“. Личну срећу потврђује и само кратим подацима из своје биографије, остављајући читаоцима да трагају. Књига је писана лаганим, изванредним, складним и стилом који потврђује богатство њених мисли, описа, ситуација, дијалога, маштовитости и стручности за област њеног професионалног усмерења која је прерасла у књижевни бисер. И на крају, уз опрост што сам се дрзнуо да прикажем ову бајковиту књигу без правог књижевног педигреа, усудио сам се да то урадим на свој лични ризик, али уз понос да сам био професор списатељице Љиљане у престижној лесковачкој Гимназији. Зато нека космичка светлост обасја нове стазе књижевног стваралаштва наше Принцезе.[1]
ДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ: „БОЖЈИ ДАР“ – ЧИТАОЦИМА НА ДАР
(Љиљана Стаменковић : Божји дар – бајковит роман, „УКС Београд,КЗ Поморавског округа и Српска Духовна Академија“, Београд 2018)
По мом суду, најсрећнији су људи који доживе дубоку старост, а успеју да у души остану деца, јер упркос многобројним тегобама кроз које су прошли, још увек умеју да маштају и сањаре. Списатељица, госпођа Љиљана Стаменковић, озбиљна жена, која се доказала као стручњак, супруга, мајка и бака, овим својим делом потврђује да уме да буде и дете, да сањари, да машта… Уме да кроз то сањарење укаже на погубне трендове који се одвијају на земљи и предвиди решења како би се избегла катаклизма… У ери писања свакојаких дела, на свакојаке теме, она је српској књижевности подарила роман који представља новину у нашој књижевности и како рече рецензент романа Мирослав Димитријевић, угледни и плодотворни српски књижевник, њен роман Божји дар може се сматрати као пареда романа Мали принц па је у поднаслову могао да носи и име „мала принцеза“ као пандан чувеном роману Сент-Егзиперија који се, по некима, сматра књигом претходног миленијума, а чији је аутор није био из света књижевности него је био авијатичар.
Да би остварили свој нереални наум, времешни супружници прибегавају магији. Оно што они нису могли, реализовали су га на месту „тамо иза дуге“. Сви знамо шта је дуга, али се мало ко сећа како смо је доживљавали док смо били деца. Дуга је, знамо, оптичка и метеоролошка појава разнобојног лука на небу, која настаје када сунчева светлост обасја ситне капљице у атмосфери и појављује се у време кише или непосредно после ње. Дуга је од увек будила код људи, а нарочито деце, мистичне приче и легенде, а многи су је сматрали мостом између живота и смрти, а неки између земље и неба. У Библији у књизи Постанка о дуги стоји записано: „А ова знамен је савез коју стављам између себе и вас и свих живих бића што су са вама за нараштај будуће. Дугу своју у облик стављам да залогом буде савез између мене и земље. Зато када је видимо застанемо, испуњени осећањем да смо додирнути неком посебном милошћу.“
Дуга се најчешће јавља као симбол код деце, као обећање радости и награде за добро понашање, а све је то повезано са библијским причама. Зар се свако од нас не сећа усхићења код појављивања дуге и речи: „Ко не види дугу, дугачка му шија, ко…“ и шта има на месту где дуга додирује земљу (ћуп са златом) и да свако ко тамо доспе оствариће му се све што пожели, па чак и да се претвори у неки други облик и израз, да ће одласком „тамо иза дуге“ отићи у други свет, свет онакав, каквим желимо да буде…
Користећи ове претпоставке, наша списатељица своју јунакињу „малу принцезу“, створену од пластелина, оживљава у људском облику дајући јој и ванљудске способности. Када је на овај начин уведе у живот, списатељица открива такође митолошко схватање да нама управљају бића из других димензија, која воде рачуна, да због изражене људске похлепе и жељом за влашћу неко мора да брине о планети да је усмерава да не нестане, да због многих грехова земљани нису заслужили живот какав постоји у другим паралелним световима и који ће доћи када им сазре свест о поштовању свакога живога створа и природе у целини, упуштајући се у научно-фантастична прдвиђања која ће се остварити мисијом бића из других димензија, која ће оспособљавати људе са земље да се дође до нивоа који већ постоји у тим другим димензијама, то јест паралелним световима. И овде долазимо до онога што ову списатељицу чини „пророком“ када „мала принцеза“ преноси свом наследнику земљанину на чему треба да раде како би окајали грехе, дајући му упутства о раду са децом, о учењу, о значају информатике и компјутеризације, о дигитализацији, о образовању у будућности предвиђајући компјутер који ће реаговати на глас (а по мојим сазнањима такав већ постоји) о трговању и раду „он лајн“ вешто указујући на погубност великог ГМО на исхрану путем таблета, да је дошло време да се размишља о изворима питке воде нудећи му решење кроз „десолонизацију“ морске воде, и да ће му дати формулу по којој ће се у томе успети када дође време за то; затим упутства о правилном распоређивању светског богатства, о елиминисању похлепе, о непотребности војске и полиције, о контроли свих активности ведео надзора и дронова, о коришћењу соларне енергије, о становању, о брзом и бешумном превозу, о погубности оваквог рада фармакоиндустрије, о будућим здравственим услугама и банкама виталних људских органа и тако даље.
Читајући ова предвиђања, не могу се отети утиску да смо добили беспрекорни сценарио за даљи развој човечанства и да до сада нисам наишао на боље, а имају их различите интересне групе. Могу слободно рећи да сам одушевљен овим њеним пројекцијама што само показује да госпођа Љиљана, сем књижевних способности, исказује и велико познавање проблематике развоја савременог света. Зато је списатељица успела у својој намери да нам кроз бајковит роман повеже реално са надреалним, истинито са бајковитим, стварно са фантастичним… Могу такође слободно рећи да смо добили један изванредан роман који преставља освежење у савременој српској књижевности.
Роман је писан лаким и једноставним стилом, за који рецензент каже да је „поетска проза“ у коме је списатељица исказала свој раскошни таленат. Показала је да јој је од почетка до краја било јасно шта жели да каже, како коме и зашто да каже, да је то успела да искаже без дисконтинуитета, јер њена прича тече као вода без осцилација и без застајкивања и без празнина. Њен роман „Божји дар“ се, како каже рецензент „чита у једном даху на искап, као освежавајуће духовно пиће. Писан је лаким и јасним стилом, што нарацији даје посебан шарм једноставности, уосталом као и код свих других истинских и значајних књижевних дела“.
Срећан сам што смо добили један изванредан роман не само у нашој локалној, него уопште у српској књижевности и што се на књижевном небу појавила једна таква наша списатељица која зна и шта жели да нам каже и која уме да препоручи решења за превазилажење нагомиланих проблема на земљи исказујући то кроз мисију „мале принцезе“ и њених сарадника.
Зато списатељица може да буде срећна, јер је реално сагледала проблеме на земљи, али их и решавала одласком „тамо иза дуге“ маштајући као дете, али захваљујући општој образованости успела да понуди и сценарио за решавање глобалних светских проблема. Камо среће да се остваре њене речи: „Верујте у бајке и оне ће вам се догодити. Имајте дивне мисли и бићете срећни.“ Нама не преостаје ништа друго него да је послушамо, а време ће показати колико је била у праву . А мислим да је у праву…
ПРОФ. ДР ДРАГОМИР РАДОВАНОВИЋ О РОМАНУ „СПАСЕЊЕ“
Својим првим романом „Божји дар“ госпођа Љиљана Стаменковић је скренула пажњу на себе. Роман је и од критике и од читалачке публике добио ласкаве оцене . Многи су мислили, да је то плод случајности, или само умешност да пронађе тему, која ће заинтигирати публику.
Својим другим романом под насловом „Спасење“ , госпођа Љиљана Стаменковић је јасно ставила до знања, да ни први, а ни овај други роман, нису производ случајности, него умешности. Уме она да одабере тему и уме да је обради стилом , који сви разумеју.
Многи ће се вероватно запитати , зашто госпођа Љиљана бежи у неки други паралелни свет, препуштајући проблеме, које наводи, да их они решавају по њиховим правилима. По мени, нема ту никакавих тајни. Она једноставно закључује, да људи у трци за зарадом, не размишљају на рационалан начин и не доносе одлуке , које ће бити на срећу свих њених житеља, па због тога, прибегава решењима, која важе у другим параленим световима, како би живот на земљи био подношљивији.
Ако је првим романом хтела да покаже, како би живот на земљи требао да се одвија, она овим новим романом покушава, да пронађе решење, за веома изражен проблем хранитељства и укаже на ирационалност закона, који су на снази у земљи, по којима се деца одузимају од родитеља и дају у хранитељске породице, а који за то добијају плату и додатке за трошкове одрастања такве деце. Она указује на погубност закона, који растурају породицу, а државу то ипак кошта, па сматра, као сав нормалан свет, да би било много боље, такву помоћ дати угроженој породици , која би са таквом врстом помоћи остала на окупу и могла би нормално да се развија. Пошто тога у стварности нема, она прибегава решењима из такозваног параленог света, из неког света тамо иза дуге, где се такви проблеми решавају на много једноставнији, исправнији и ефикаснији начин.
Не говорећи експлицитно, она ипак ставља до знања, зашто се то тако ради код нас, што се може сагледати на крају из судбине њених јунака, који завршавају трагично, а неки их, као жртве трговања органима , што је у овом „лудом“ свету постало својеврсни бизнис, као што је бизнис и само „хранитељство“.
Тема је интригантна и запрепашћујућа. Сматрам да је први део романа у комe нас уводи у проблематику нешто блажи, а није уопште чудно, јер се ради о опису среће, јер , ма како изгледало чудно, срећа је досадна. Породица живи на окупу, родитељи раде, деца имају њихову љубав, на време се леже, једе, игра, и живи се уобичајено….Нема ту ничег посебног.
Други део је динамичнији, јер долази до одступања од клишеа срећне породице. Због губљења посла родитеља, ремети се уобичајени начин живота, нестају нормални услови живота, почиње да долази до свађа па и туче. Због тога се деца одузимају од родитеља и дају хранитељским породицама, од којих свака има своја правила. Нека деца се навикну на њих, а нека не.
Мени је веома дирљив сусрет мајке и ћерке, сада студенткиње социологије и психологије, да је чак и мени тврдом изазвао сузе. То само говори, како је наша ауторка умела да осмисли и исприча једну тужну причу, једне тужне породице, силом раздвојене и остављене да се сама бори.
На самом крају долазимо до сазнања, да се ради и о организованом криминалу, да је он достигао огромне размере , да је борба за његово спречавање ризична и да се често пута плаћа животима.
Јунакиња и ауторка позивају све нас да се пробудимо, да се вратимо породици, као основној ћелији друштва, што храбри. Исто тако храбри и симпатисање јунакиње и инспектора, који ће постати , не само сарадници у овом одговорном послу, него и животни сапутници.
Шта рећи на крају, него да се ради о врло актуелном роману, који обрађује нашу свакодневницу , а коју многи људи притиснути својим проблемима и не примећују.
Роман је написан јасним и питким стилом, прича је кохерентна и конзистентна и никог не може оставити равнодушним.
Ако је за неке било изнанађење први роман госпођа Љиљане, она овим романом, доказује да је успешно овладала писањем, и да треба да настави да ради оно што јој је Божји дар.
Академик СКАНУ проф. др Драгомир С. Радовановић
[1] Напомена: Проф. др Живан Стојковић, „Бајковитост уметничког узлета“, „Медија центар 016“, Лесковац 2018. Мото приказа: „Лепота је отворено препоручено писмо која за нас осваја срца“ (Шопенхауер)
