ВЛАСОТИНЦЕ – Тридесетрогодишњи Милан Ристић је први Власотинчанин који је донирао плазму за лечење најтеже оболелих пацијената од вируса ковид 19. Овај професор физичке културе по образовању, радник је Центра за децу и омладину, а са увођењем ванредног стања радио је као координатор у Општинском кол центру. То је подразумевало напоран рад који је трајао и по десетак сати дневно, у Кол центру и на терену. Поред великог броја позива за помоћ старим, болесним и социјално угроженим лицима, често су се подразумевали и одласци на терен како би помоћ била достављена сваком кориснику на кућну адресу.
Након дуге и тешке борбе његове породице са коронавируса, са невелике временске дистанце, Милан Ристић се присећа да је најпре температуру добила његова супруга Марија која ради у Грунеру. Два дана касније, 1. априла, Милан је такође добио температуру 38,6 степени C. Одмах сутрадан се јавио у Тријажни центар, али снимак плућа и резултат анализе крви су били уредни, тако да је добио лекове за прехладу. Ни након пет дана температура му се није смањилиа иако су сви налази поново били уредни. Због великог броја контаката којима је био изложен током рада у Кол центру ипак је тестиран. Позитиван резултат на вирус ковид 19 и није био велико изненађење с обзиром на упорну вишедневну температуру. Милан Ристић је након тога смештен у нишки студентски дом. Тек 13. априла, скоро две недеље након првих симптома, јављају се промене на плућима иако су се тада изгубили висока температура и кашаљ. Тек тада се јавља страх и јасно сазнање да се он заједно са лекарима бори са потпуно непредвидивом болешћу.
Иако је Милану у борби са коронавирусом много помогло добро опште стање и физичка кондиција јер редовно вежба и тренира фитнес групу и групу спортске гимнастике, ипак борба са коронавирусом није била лака. Каже да је ту било борбе за ваздух, никада довољно кисеоника, често кратак дах, веома јаки болови у мишићима, губитак апетита.
Скоро да га хвата паника када су стигли позитивни налази тестова на ковид- 19 за оца Светислава и мајку Слађану. Уследило је њихово шеснаестодневно лечење у лесковачкој Ковоид болници, јер су обоје имали тежу клиничку слику од њега. Од ове болести поштеђени су само најмлађи чланови породице, петогодишњи син Вукашин и трогодишњи Војин.
„Много су ми током трајања болести и изолације помогли пријатељи који су нас звали, пружали нам подршку, помагали нам. Дођете у ситуацију да помажете другим људима у невољи и одједном се нађете у прилици када ни ви не можете без туђе помоћи. Посебно сам захвалан својим колегама волонтерима који су нам одмах притекли у помоћ“, истиче Милан Ристић.
Искуство са борбом против скоро непознатог вируса и још тежа борба његових родитеља да оздраве, утицали су да се у њему створи идеја да након оздрављења и опоравка донира крвну плазму како би помогао онима који воде тежу битку са болешћу од њега.
Већ 21. маја је поново тестиран на ковид – 19 и прегледан. Само дан касније у Заводу за трансфузију крви Србије је постао први донор плазме из Власотинца.
„Када се нађете сами у болничком кревету, када имате довољно времена да о свему добро размислите и све анализирате, када од вас тако мало зависи, схватите да су у животу важни само породица, пријатељи и љубав коју са њима делите, све остало се не рачуна“, додаје наш саговорник.
Овај гест не чуди све оне који познају Милана Ристића као вишеструког даваоца крви, посвећеног тренера спортске гимнаситике и фитнеса, неког ко свесрдно помаже деци и младима са сметњама у развоју да имају лакши корак и снажније тело. Ово је само још један положен испит хуманости у дугачком низу. Разговор завршавамо речима да када неко нешто жели да уради, он нађе начин за то, али кад неће да уради, он нађе изговор.
Извор: лист Власина
