ЛЕСКОВАЦ – Андријана Митровић, (Лесковац 1980) дипломирани инжењер технологије. Радећи као технолог, маркетинг менаџер и руководилац система управљања квалитетом, професионалну биографију учинила је разноврсном.
Међутим, даље усавршавање и радно ангаживање усмерава ка цивилном сектору као пројектни менаџер на пројектима из области младих и културе. Један од истакнутих пројеката на којима је радила је лесковачки Фестивал хумора и сатире „Слем“, чији је била уредник програма и водитељ.
Једнаест година после дипломирања, завршила је Бизнис академију у Београду, област организационих наука, и стекла звање менаџер за односе са јавношћу. Своје даље професионално ангажовање усмерава као предузетник у делатности комуникација и односа са јавношћу.
Поезију пише од раних школских дана из дубог уверења да су песме „гласници“ који стижу до „луталице“ – људи суочени са великим унутрашњим борбама баш онда када им је потребан важан путоказ. Њене песме су заступљене у многим локалним и међународним часописима за књижевност и уметност. Неки од њих су лесковачки часописи Помак и Наше стварање, Позија СРБ, Звездани колодвор, Гарави сокак, Суштина поетике, Уметнички хоризонт итд. Добитница је више награда и признања на песничким сусретима, како по оцени стручних жирија, тако и публике и љубитеља поезије. Удата је и мајка двоје деце. Живи и ствара у родном Лесковцу.[1]
Рад Андријане Митровић представљен је у двотомној студији Д. Коцића “Лесковачки писци – трагови и трагања” и “Лесковачки писци – библиографије и коментар”
Ево песме коју је објавила на свом ФБ.
АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ: СНАГА, ПЕСМА
Само напред, хајде ломи ме,
Загризи најбоље што знаш, али знај,
Нека су места временом отврдла,
А ту где је меко, уживај!
Гордо ћу да истрпим бол
И тежак крик угушим под груди,
А твој отров, нек` буде убојит
Као код бедних, невољених људи.
Нема мира између човека и вука,
Звери су верне само својој ћуди,
Сувише јака да бих звер била,
Нека те моја тишина излуди!
А када ме тешком чизмом згазиш,
Из плодне ћу земље упити све соли
И попут свежег планинског цвета –
Усправићу се поносно, мирисна и лепа.
СНАГА, Андријана Митровић
-
АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ: БИБЛИОГРАФИЈА ПОЗНАТЕ ЛЕСКОВАЧКЕ ПЕСНИКИЊЕ
ЛЕСКОВАЦ – Андријана Митровић, (Лесковац 1980) дипломирани инжењер технологије, завршила је Технолошки факултет у Лесковцу. Радећи као технолог, маркетинг менаџер и руководилац система управљања квалитетом, професионалну биографију учинила је разноврсном. Међутим, даље усавршавање и радно ангаживање усмерава ка цивилном сектору као пројектни менаџер на пројектима из области младих и културе. Један од истакнутих пројеката на којима је радила је лесковачки Фестивал хумора и сатире „Слем“, чији је била уредник програма и водитељ.
Једнаест година после дипломирања, завршила је Бизнис академију у Београду, област организационих наука, и стекла звање менаџер за односе са јавношћу. Своје даље професионално ангажовање усмерава као предузетник у делатности комуникација и односа са јавношћу.
Поезију пише од раних школских дана из дубог уверења да су песме „гласници“ који стижу до „луталице“ – људи суочени са великим унутрашњим борбама баш онда када им је потребан важан путоказ. Њене песме су заступљене у многим локалним и међународним часописима за књижевност и уметност. Неки од њих су лесковачки часописи Помак и Наше стварање, Позија СРБ, Звездани колодвор, Гарави сокак, Суштина поетике, Уметнички хоризонт итд. Добитница је више награда и признања на песничким сусретима, како по оцени стручних жирија, тако и публике и љубитеља поезије. Удата је и мајка двоје деце. Живи и ствара у родном Лесковцу.[1]
КЊИЖЕВНИ РАД: Путоказ за луталицу, песме (Српска духовна академија, УКС Поморавског округа, Параћин 2017).
Путоказ за луталицу – Ова књига је тако добро написана да се мора чешће читати, ишчитавати, дочитавати и очитавати као песничка молитва, и обавезно је треба учити наизуст, јер зато је и срочена да нас изнутра пролепша, пробуди, подмлади… Свака песма у њој је – цвет, а цела збирка јесте – цветачник. Поетски светачник. Овде живе најлепше српске речи и најфинија осећања, најсуптилније духовне вибрације и мудри трептаји срца и ума.[2]
Раскошног песничког талента, Андријана Митровић поседује не само добру уметничку опсервацију, широке хоризонте, већ има и моћ дубоке интроспекције, самопознања и созерцавања душе и срца, јер се по томе новозаветни Унутарњи човек и познаје за разлику од Спољашњег старозаветног човека. Збирка Андријане Митровић Путоказ за луталицу најсликовитије се може објаснити анализом две њене песме, које припадају најужем кругу понајбољих у овом иначе успелом песничког сазвежју – „У крви записан“ и „Точак живота и смрти“. У крви записан својеврсни је игроказ о нама у нама, о лепоти, али и мисаоности „љубавне игре“ и човековог постојања. Исписана у духу савременог лирског таласа, потврђује давно изречену оцену најбољих критичара да су и нове, али и тзв. „старе“ песме, у стари, саткане од исте „песничке боје“, од песничких снова којима се ововременски простор и људи у њему доживе на тзв. самосвојни и довољно оригиналан начин, стилско-метафорички новогласним језиком, који би могао да се протумачи као оригинална, потпуно непозната, али и пожељна слика стварности! Одгонетка – загонетке ове песме, која је исписана по мери љубавно-рефлексивне лирике нашега доба, понајбоље се може одгонетнути у наредним стиховима. Та исписаност духа говори више од било које слике, јер песникиња верује у долазак непознатог као задатом људском „проклетству“. Сам наставак ове, иначе прелепо исписане песме, допричава оно што песникиња интимно, дубоко у себи, проживљва не само као „неостварени сан“, него као „непоткупљиву реч“. То је тај нови, снажан песнички говор који сугерише оно што је велика песникиња Десанка Максимовић давно испевала (да парафразирам) – лепоту тренутка који се чека док од себе самог наговештај да! Овде, у песми метафоричког наслова „У крви записан“, ван сумње, налазе се стихови (и целина слике) довољно речити да им није потребно додатно тумачење, јер се завршном поентом говори више од сваке речи. Тишина је изречена снажно и сликовито да се њен „песнички зов“ може протумачити на више начина, али се чини да је најснажнија порука у њеној јасноћи исказаној врелином песничке жеље која говори све чак и када се – ћути! Даровита песникиња разоткирива романтику своје душе и скривену интиму што може бити схваћено не само као „игра речи“, него велика „игра магије“, која има своју (не)поткупљиву поруку. Даљи ток песме је такође једна мала-велика порука љубави, јер је за њу, истински талентовану песникињу, довољна само још једна слика да доприча све: Песмом,/ Као реком,/ Слио се у мене непробојну/ Да поплави немир и самоћу. Овде, у ствари, можемо да откријемо на најбољи начин допричано то осећање „трептаја душе“, али и лепоту, мелодију стиха и истовремено јасан позив да се догоди нешто (не)очекивано! Није лепота ових стихова само у речима и њиховом складу, него у целини поруке. Лепо, прелепо поређење, потпуно непознато у савременој песничкој строфи о „смеху као ветру“, који налази свој пут где је песникињи најлепеше, испод њене косе да би, одговара она, „додирнуо недодирљиво“ и, следи поента, „распламсао угаснуло“.
Ако се то недодирљиво може тумачити као „скрајнута лепота њене интиме“, онда се даје јасан одговор зашто је тај „смех као ветар“ (а ветар је симбол снаге) „распламсао угаснуло“. Овде, што песми даје нову загонетку, која тражи одгонетање, нема још телесног доживљаја лепоте, него само смеха који наговештава да је већ прстигла жеља да се то и оствари.
Ти стихову, који доносе „поруку далеких светова“, могу се протумачити на више начина, али у њима најпре препознајемо „загонетну боју непролазне патријархалности“ и нечега од тзв. чисте, а забрањене љубави, коју доживљавамо кроз Дучићеву чувену песмо „Емина“. Оно што песми “У крви записан“ даје више ново, најпре философско-социолошко, а нешто мање литерарно тумачење, наредни су стихови: За сам крај, што би могао да буде и почетак песме у којој песникиња препознаје „странкињу у себи“, нижу се, могло би се рећи, и понајбољи стихови који дају одговор на питање зашто је он пристигао „тог сетног дана“:
По начину настајања песме (слободни стих), по доследној, на моменте драматично исказаној причи о лепоти, али и трептају над људским трајањем, по сликама које маме уздахе, али и јасној поруци љубави која „распламсава угаснуло“, песма, рекосмо, метафоричког, али делимице и загонетног наслова (што је само чини још вреднијом) „У крви записан“, припада малом, одабраном кругу савреме српске лирике и, нема никакве сумње, понајбоља је у иначе раскошној палети стихова даровите, талентоване, образоване лесковачке песникиње Андријане Митровић.
Андријана Митровић, несумљиво даровита лесковачка песникиња млађе генерације, стекла је популарност читалаца и књижевне критике бројним песмама које је рецитовала на књижевним вечерима. По начину писања, друга песма, „Точак живота и смрти“, потврђује да Митровићева влада техником писања и да је овде применила ретко присутну изражајну форму – секстина (строфа од шест стихова), што је захтевало да другачије, него у стофама од четири стиха (катрен), искаже свој песнички свет.
То је тај песнички универзум који одзвања и нагони на промишљања о смислености живота исказаног јасноћом самога наслова песме „Точак живота и смрти“. Поруке завршног стиха песме даје одговор на питање о лепоти, али и болу људског века у коме су испреплетане личне, али и туђе тајне, радост и туга; све наједном, а опет посебно. И тако у недоглед! Овим, и другим песмама Андријана Митровић показала је не само да зна шта је „нови песнички говор“, него на занимљив начин испреда догађаје о „малим љуским драмама“ и „недосањаним сновима“, што само могу најбољи и најталентованији песници и зналци нашега језика.
[1] Андријана Митровић, Путоказ за луталицу, „Српска духовна академија“, Параћин, Књижевна заједница УКС Поморавског округа, Рецензенти: Мирослав Димитријевић и Данило Коцић, Београд 2017. Напомена: У Лесковачком културном центру 31. марта 2017. промовисана је збирка Путоказ за луталицу.
[2] Мирослав Димитријевић, књижевник, председник Српске духовне академије, рецензија збирке песама Путоказ за луталицу, која је промовисана у ЛКЦ 31. марта 2017. године
