ЛЕСКОВАЦ – Братислав Тодоровић (Лесковац, 1972), песник, приповедач, романсијер. Објавио је збирке поезије: “Рапсодија младости” (1995), ”Kарта живота” (2006), „Kалеидоскоп времена“ (2015), збирку приповедака: “Сан бесане ноћи” (1999/2007), збирку прича „Убиство смисла“ (2004) и романе: “У сенци времена” (2002), „Љубав у Лисабону“ (2012).
Објављивао је у многим часописима, зборницима, заступљен у лексиконима и антологијама. Члан је Удружења писаца Лесковац, као и неколико Kњижевних клубова у Лесковцу и Београду. Главни и одговорни уредник часописа за књижевност „Сцена Црњански“, Београд. Живи и ствара у Земуну.
Недавно је објављен нови роман овог талентованог писца под називом “Разговор с огледалом”. Рад Братислава Тодоровића опширно је представљен у двотомној студији Д. Коцић „Лесковачки писци – трагови и трагања) и „Лесковачки писци – библиографије и коментари“ (Лесковац 2019).
Видети овде у ПДФ: Bratislav Todorović o novom romanu
- ВАСА РАДОВАНОВИЋ: РАЗГОВОР С ОГЛЕДАЛОМ
Разговор с огледалом је један савремени кратки роман који обухвата преиспитивање главног јунака Ивана, иначе писца, и јунака његов романа у роману Александра, Тоне и Весне са смислом бивства, егзистенцијалног живљења у овој нашој земљи, онаквој каква је. Управо и сама разрешница романа, кад се Иванов брат враћа у Србију ношен носталгијом (или недовољно добрим сналажењем у Данској) и када јунаци његовог романа одлазе у Италију и своју животну причу завршавају веома успешним хепиендом, оставља нас пред дилему – шта је права одлука. На нама је, разрешавајући ту дилему да самим собом, да уједно преиспитамо и своје животе и њихове циљеве. (Васа Радовановић, књижевник)
- СТАНКО ЂОРЂЕВИЋ О РОМАНУ РАЗГОВОР С ОГЛЕДАЛОМ
У урбаној средини свога града, Тодоровић описује: улице, кафиће, своју собу и свуда доминира психолошка градња. У сукобу мисли, негативних и позитивних, у оживљавању садашњице, покушава и успева да разбистри мутне воде у својој свести. Нагонски тражи свој излаз. Није то психологирање за опстанак. Нема тих вирова. Своја размишљања храни расчлањивањем тренутка у коме живи. То доба живота је реално. Главни јунак жели да “спозна” себе. Јер тајна је ту негде. Негде?! Можда и може да се одгонетне?! Можда, али није тренутак за тај крај приче.
Причање је јасно, разумљиво, читљиво. Нема бесмислица. По начину изражавања то је лична психологија са личним филозофирањем. Јунак приче живи у својој стварности као у некој илузији и чека чуда. Скоро увек губи наду да ће доћи благостање. И тада главни јунак и каже по коју карактеристику о себи. Читаоцу остаје да је прихвати или схвати на свој начин.
Иако је (Разговор са огледалом), психолошка приповетка, повремено тешко је отети се утиску да ли је фабула конструисана имагинарно или реално. Ток радње тече двоструко. С једне стране је Иван, који разговара са огледалом, а са друге стране је опет Иван, који пише писма свом брату Лазару, у Kопенхаген, у Данској. Ирена, његово “варљиво уточиште”, ћерка угледног бизнисмена, је као и друге жене. (Станко Ђорђевић: „О роману „Разговор с огледалом“)
