ЛЕСКОВАЦ – Прилог историји Лесковца и околине у XIX веку – II део (Петко – Петкутин)
Код Срба и Хрвата постоји обичај да се покојник никада не оставља сам у мраку како га не би прескочила мачка или пас, не прелети птица или шишмиш па чак и ако падне нечија сенка јер тада покојник може да се повамири. Ако се покојник повампири, након неког времена, он у глуво доба ноћи излази из гроба, дави људе по кућама и пије им крв. Вампирово станиште је гробље на које се увек враћа када се зачују петлови. Верује се да вампири најчешће постају грешници, разбојници и зли људи који такви остају и у свом „другом животу“. Још увек је сачуван обичај „давања четрдест дана“ покојнику јер ако дотад покојник није постао вампир,„а након тога сигурно неће, јер његова лутајућа душа сигурно одлази.“
Случај појављивања вампира у другој половини XIX века забележен је у околини Лебана. У Лебану je постојао старац који се звао Петко. Према сведочењу сељака „тако опаког и поганог старца није било у целој Јабланици“, те су га зато звали Петкутин.
Из записа сазнајемо да се вампир прво јављао својима, па шта су му они наређивали он је то и радио. Видимо да су породице вампира наређивале да вампир иде у гору и тамо даве вукове, да иде по село и да дави крупну стоку, било је и бездушних људи који су говорили да дави децу. Петку наредише да дави живину.
Према сведочењу жене, која је тада имала 7-8 година, Петкутин се претворио у „кученце црно као катран, рутаво“. Наиме, девојчица је са другом децом чувала говеда поред гробља, „а једна крава оде у гробље“. Била је субота, а тог дана вампир не излази из гробља. Пошто је била најмлађа и није знала да се Петко повампирио, остала деца њу послаше да оде на гробље и врати краву. Када је дошла на гробље, „видела је краву, дошла до једног гроба, па стала и риче“. Кученце које је видела поред краве, кренуло je ка гробу и ушло у једну малу рупу. „Зачудим се, па пођем да видим шта је то. Навирих и загледах у ону рупу, кад оно исто кученце искези зубе, поче да режи, па пође на мене.“ Девојчица се онесвестила и пала. Када су друга деца то видела, позваше њене родитеље који су одмах дошли и одведоше је кући. Лежала је у постељи три месеца.
Петко је још неко време чинио штете по селу, те сељацима то досадило и одоше Петковој кући, припретише Петковим укућанима да признају да ли се Петко увампирио или не. Они то признаше те рекоше Петкани, Петковој жени, „да увече, пре него што дође Петкутин, метне о вериге један бакрач пун воде, пред кућу до врата да метне мало чешљике и секиру, па да зовне неколико девојака из села на седењку“. Петкутин дође увече испред куће те виде чешљику и секиру, на ватри бакрач, а у кући пуно девојака. Тада Петко поче да моли жену: „Петкано, узми чешљику одавде, скини караџу с ватре, и испрати те девојке, те да уђем!“ А она му говори: „Хајд, хајд, уђи, неће ти они ништа!“ „Не смем, не смем од њих!“ Петко је опет замолио, а Петкана му исто одговори. Када је Петкутин схватио да не може да уђе, оде од куће, те уз пут рече Петкани: „Ј….. ти мајку, ако те само добавим до руке!“
Сељаци узеше од Петкане Петкутинову чарапу, напуне је земљом са Петкутиновог гроба, те узеше два најјача млада човека, а „за њима пођу сви људи из Лебана са косама у рукама“. Удаљише се 2-3 корака од гроба, те „пође за њима некаква сила као ветар и хоће да их обори, па поче да им отвара руке и отима чарапу“. Људи почеше косама да бране ову двојицу који једва дођоше до бунара крај пута и бацише у бунар чарапу. „Одмах нешто завречи као јаре и скочи у бунар. Људи одмах камењем и земљом затрпају бунар. Петкутин више није долазио у село.“
Ваља напоменути да је народ у том временском периоду сматрао „да се у сваком гробљу не увампирују мртваци“ и „да је највише вампира било на стопањском гробљу.“
мастер историчар
Милан Ж. Трајковић
БИОГРАФИЈА
Милан Трајковић рођен је 09. 12. 1989. године у Лесковцу од оца Живојина (професора Нишког универзитета) и мајке Радмиле (медицинског радника). Основну школу „Трајко Стаменковић“ и Гимназију, као и Туристичко – угоститељску школу, смер туристички техничар, завршио је у Лесковцу. Као гимназијалац учествовао је два пута у средњешколском такмичењу „Сусрети с прошлошћу“ у организацији младих истраживача Србије, Удружења за друштвену историју – EUROCLIO EUSTORY – History Network for Young Europeans, KӦRBER STIFTUNG из Хамбурга, где је својим радом „Прва жена писац позоришних комедија у Лесковцу“ ушао у круг победника и добио Диплому чиме је стекао могућност одласка на академије у Берлину (Немачка), Санкт Петербургу (Русија) или у Тромзоу (Норвешка). Првим радом „Наше стварање – књижевно огледало Лесковца (1953 – 1963)“ учествовао је на овом такмичењу и ушао у финални избор.
Школске 2008/2009. године уписао је на Филозофском факултету у Нишу, Департман за Историју. На пријемном испиту освојио је прво место. Дипломирао је 2012. године код професора др Зорана Ђорђевића на тему „Политичке прилике у Лесковцу од 1900. до 1914. године“ оценом 10. Исте, 2012. године, уписао је мастер студије на Филозофском факултету у Нишу, а ментор на овим студијама био му је професор др Славиша Недељковић. Мастер рад на тему „Оружани сукоби српских и бугарских чета на простору Старе Србије од 1904. до 1908. године“ одбранио је 2015. године оценом 10. Истраживања за ову тему је спровео у архивима Лесковца, Врања и државним архивима у Скопљу и Софији. Комисију за одбрану мастер рада сачињавали су професори др Сузана Рајић, са Филозофског факултета у Београду, др Славиша Недељковић и др Божица Младеновић. Студије Историја завршио је просечном оценом 8,91.
Научно – истраживачким радом почео је да се бави у току студирања. У другој години студија издао је књигу под називом „Наталија Арсеновић Драгомировић“, а 2010. године учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србије XIII“ радом „Прилози за биографију проте Драгутина М. Ђорђевића“. Темом „Бугарска пропаганда у јужним деловима Старе Србије уочи Првог светског рата“ учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србија XV“. Филозофски факултет у Нишу је 2014. године организовао научни скуп са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 4“, а тему коју је излагао носила је назив „Деловање ВМРО у Кумановској кази Скопског санџака 1904/1905. године“. На следећем научном скупу са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 5“ прочитао је свој рад на тему „Вардарска долина – јабука раздора између Срба и Бугара 1885 – 1903“. Своје радове редовно објављује у „Лесковачком зборнику“, зборнику радова у издању Народног музеја у Лесковцу. Поседује два и по месеца радног искуства у Трговинско- угоститељској школи у Лесковцу и годину дана обављања стручне праксе у основној школи „Вук Караџић“ у Лесковцу. Поседује знање рада на рачунару у оквиру MS пакета (Word, Excel, Power Point…), интернета, а служи се енглеским и руским језиком. Опсег његовог интересовања је Национална и општа историја од 1804. до 1918. године. Под окриљем Матице српске група наших еминентних историчара и научних радника, окупљена око идеје Александра Форишковића, подухватила се великог и веома важног посла на изради Српског биографског речника. Радом на Српском биографском речнику до смрти у јуну 2012. године руководио је академик Чедомир Попов. Позив за овај посао добио је и Милан Трајковић, те убрзо постаје сарадник Матице Српске из Новог Сада. Своје историјске чланке о прошлости Лесковца у краћој форми објављује на интернет порталима Југмедија, Југпрес, Дневник југа, Мој град Лесковац, Вести и Огласи Југа, Медија Центар 016. Праунук је лесковачког свештеника протојереја ставрофора Драгутина Ђорђевића и унук првог радника Историјског Архива Милана Ђорђевића.
