ЛЕСКОВАЦ – Задовољство ми је што сам у прилици да вечерас говорим о првом броју новог издања часописа за библиотечко-информациону делатност, културу и књижевност Нови легат, који наставља традицију започету, сада већ давне, 2004. године на иницијативу ондашњег директора Народне библиотеке и уредника првог електронског часописа у Србији Саше Хаџи Танчића. Праве вредности ваља неговати и чувати, а добру традицију не прекидати, па је настајање Новог легата било очекивано и преко потребно нашем граду. Зато бих се ја, укратко осврнула на основну концепцију првих десет бројева часописа Легат, јер од корена и почетака увек ваља кренути, и представила Вам, укратко, садржину првог броја Новог легата.
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА “РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ” – ЛЕСКОВАЦЧасопис Легат излазио је у периоду од марта 2004. до јуна 2006. године и за то време објављено је десет бројева, у електронском облику, као и монографија о Народној библиотеци „Радоје Домановић“, а поводом годишњице њеног оснивања. Већ од настанка Легата, било је неспорно да се ради о изузетној концепцији часописа, посве другачијој од других библиотечких издања, и то како на садржинском, тематском нивоу, тако и на нивоу техничког обликовања. Часопис је објављивао поетска и прозна дела српских и завичајних аутора, као и бројне преводе из светске књижевности. Како су уметности често неодвојиве и синкретичне, часопис је обухватио и есеје из ликовне, музичке и филмске уметности,али и из области религије и психологије. На једном месту било је презентовано све оно што би могло да интересује модерног читаоца 21. века. У електронском облику издаван, наравно подразумевао је и радове о електронским носачима звука и слике, као и о електронским издањима књига.
ДЕТАЉ СА ПРОМОЦИЈЕСкренула бих пажњу на необичну концепцију часописа, а која се односи на сталне рубрике. Наиме, осим првог броја часописа, који је у целини посвећен уредниковом писању о настанку и развоју библиотекарства у Лесковцу, нашим суграђанима као верним љубитељима писане речи, али и о боравку сатиричара Радоја Домановића у Лесковцу, сви остали бројеви имају рубрике „Улаз“ и „Излаз“ из часописа, као и „Књижевни атеље“ и „Осветљења“ – који су изостали у само по једном броју часописа. Улаз и Излаз садрже радове о истим писцима, попут Војислава Илића, Ернеста Хемингвеја, Радоја Домановића, Томаса Елиота, Зорана Ћирића, Вукашина Цонића или Драгомира Радовановића, чиме се види уредникова намера да у издањима буду заступљени аутори светског гласа и реномеа, као и домаћи аутори, део садашњице или ближе прошлости. Рубрика „Осветљења“ пружала је увид у мало другачије интерпретације дела из савремене српске или светске књижевности, али и доживљаје музичких, позоришних и филмских остварења, па су отуда заступљени радови о Јефимији, Аристофану, Бетовену, Далију, Бранку Миљковићу и другима.
Као човек веран поднебљу у коме је поникао, сазревао и формирао се као писац, Саша Хаџи Танчић је у рубрикама „Читање завичаја“ и „Књижевни ствараоци Лесковца“ предодредио простор за завичајне, већ афирмисане, али и младе ауторе, поникле у нама блиској средини, желећи да их представи широј књижевној јавности.
Скренула бих пажњу и на осми број Легата који је тематски посвећен стваралаштву др Миливоја Перовића, а поводом тридесетогодишњице његове смрти, чиме је још једном учињено подсећање на овог изузетног ствараоца пореклом са југа Србије и његов значај у културном и јавном животу Србије пре, за време и после Другог светског рата.
У објављеним бројевима има рубрика које су се појављивале тек по једанпут, као што су: Писци о сликарима, Портрет броја, Полазишта, Електронски снови, Уметничка школа, Документи, Орфичко завештање, Паралелни светови, а који су тематски и концепцијски одговарали изнетој садржини. Избором објављених прилога, тематиком и концепцијом, свеобухватним приказима, повезаношћу са другим уметностима, Легат је заиста потврдио оно што је садржано његовим именом – остављање у наслеђе трајних записа лепе речи, подршку креативним идејама књижевника и уметника уопште, а све то у необичном споју традиције и модерних технологија 21. века.
НОВИ ЛЕГАТ: НАСЛОВНА СТРАНА ПРВОГ БРОЈАПред новим уредништвом постављен је велики изазов. Успешно наставити традицију и надвисити своје претходнике. Нови легат који је пред нама, у електронском и штампаном облику, задржао је најпре идејно стилско решење самог назива часописа, као и поднаслова „ка уметности свих уметности“. Од рубрика, у овом броју заступљене су „Улаз“ и „Излаз“, као и „Осветљења“ овог пута посвећена кратком представљању лика и живота једне Црнотравке из пера Саше Хаџи Танчића и објектива Радослава Филиповића.
Прве странице часописа посвећене су коренима лесковачке писмености и културе, оснивању прве књижнице, прве школе 1854. и Гимназије за чији рад ће бити везано и оснивање Библиотеке, а касније и позоришних и музичих дружина, првог часописа и књижара. Све то је чинило да Лесковац већ с краја 19. века има богат културно-друштвени живот, у неодвојивој вези са црквом и свештенством.
О почецима културе и образовања и оснивању првих културних институција у граду на Ветерници пише Мирослав Каранфиловић, професор историје, наш суграђанин. Настанком читалаштва и развојем библиотекарства у алексиначком крају бави се Војкан Поповић, док о читалаштву у Пироту и Димитровграду (које је у једном периоду било под бугарским утицајима) пише Елизабета Георгиев. Овим радовима посведочено је о потребама нашег народа за читањем, образовањем и културним уздизањем у последњим деценијама 19. и првим деценијама 20. века на подручју југоисточне Србије у чему су библиотеке имале изузетан значај. Као чувари духовне традиције, прошлости и порекла, периодика је неизоставни део савремених библиотека о чему говори и рад проф. Јована Пејчића, а који се логички надовезује на претходно поменуте радове.
Од млађих стваралаца заступљен је Стефан Митић Тићми одломком из најновијег романа „Капут од маховине“, Елизабета Георгиев духовитом представом „Распродаја снова“ чија се радња догађа у библиотеци са јунацима симболичних имена – Слаткоречко, Библиовила Библиовиловић и Књиговила Књиговиловић, али су ту и Црвенкапа и Снежана из истоимених бајки. Насупрот хумору, постављена је трагедија и управо о трагичним јунацима модерног доба и њиховој паралели на афричком и европском континенту говори Сунчица Здравковић.
Приметно је да је одређени број радника наше Библиотеке својим прилозима дао допринос настанку Новог легата. Био је то њихов начин да подрже излажење првог броја часописа, али и да одају почаст и укажу поштовање знаменитим књижевним ствараоцима и културним посленицима Лесковца.
Александра Самокал Јовановић указује Омаж Добривоју Каписазовићу, Ана Маринковић Омаж Николају Тимченку, Зоран Ракић Омаж Драгољубу М. Трајковићу, а Глорија Дедовић Омаж оснивачу Легата и писцу Саши Хаџи Танчићу.
Својим радовима заступљени су и људи који седе поред мене. Проф. Горан Максимовић приредио је Нушићев шаљиви животопис о „Аутобиографији“ нашег највећег комедиографа, чија актуелност не пролази ни данас и то код читалаца различитих генерација. Акценат је стављен на типолошко-жанровске особине дела, исмејавање мана и недостатака у систему образовања, формирању личности и гротескном у делу, а што је све тако приметно и у савременом друштву. Песник Власта Ценић својим Словом уз цветник говори о феномену мањка песама о очевимa, татама, јер су свакако, неупоредиво заступљеније песме о мајкама. Из потребе да се исправи нанета неправда знаменитој улози оца, наш песник је збирку песама „Мој отац храни птице“ посветио свим очевима, а заправо овај Цветник поезије намењен је срећним родитељима оба пола који, имају привилегију да заједно са својом децом, ишчитавају стихове. О његовој књизи писао је Давид Кецман Дако прилог под називом „Са очевим срцем у мојим грудима“/ Доступно само оном ко разуме азбучник свевременске тишине, који допуњује Ценићево сагледавање свог остварења. Власта Ценић аутор је и прве химне наше библиотеке, о чему ће Вам он више говорити, а осврнуће се и на поезију Владимира Аранђеловића Марса и Виолете Јовић.
Књижевност као уметност речи често добија потпунији смисао ако је поткрепљена адекватним ликовним решењима. Тамо где је концепцијски било подобно, уметнуте су слике Драгољуба Станковића Чивија, Слободана Поповића Попа и Владимира Аранђеловића Марса, а цртежи Надице Стојановић, Марка Стојановића и туш Дарка Николића употпуњују утисак песама које им претходе. Реч и слика, мисао и боја, буде најлепше осећаје, допуњују се и заслужују да деле странице Новог легата.
Ишчитавајући Нови легат нисам стекла утисак да се ради о новом часопису. Напротив, традиција је настављена, а основни концепцијски ток Легата задржан у знатној мери. Неоспорно је да нови уређивачки тим даје нову оригиналну црту библиотечком часопису, али одступања су у функцији иновација и оригиналности новог броја. Сигурна сам да би Саша Хаџи Танчић био поносан на своје наследнике, утабан пут којим храбро корачају и новe идејнe погледe (хоризонтe) којима стреме. Нека лепа реч, квалитет и оригиналност буду императив сваком новом издању. Свим љубитељима писане речи желим да уживају у ишчитавању часописа, а Новом легату још много година успешног трајања.
Recommended For You
