ЛЕСКОВАЦ – Миодраг Цветковић рођен је у Лесковцу. Поред писања поезије, бави се и превођењем руске модерне поезије. Објављије у часописима, а 2013. године објавио је збирку поезије под насловом „Залудне справе“. У штампи је књига превода поезије Николаја Глазгова. Доктор је економских наука и бави се научним радом. Живи и ради у Лесковцу.
- „Стварност, варке (Чигоја, 2020) друга је збирка песама др Цветковића чији рад је опширнопредстављен у студијама Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“.
- О раду др Цветковића, између осталих, писала је професорица Марија Стојановић.
МАРИЈА СТОЈАНОВИЋ, ПРОФЕСОРИЦА: У ПРИВИДУ СТВАРНОСТИ МИОДРАГА ЦВЕТКОВИЋА
- Текуће поетско стваралаштво обогаћено је новом збирком песама Миодрага Цветковића „Стварност, варке“, која, иако тек друга по реду, потврђује Цветковића као истанчаног творца песничке речи. Сједињено је, у његовим стиховима, емотивно биће човека и песника Цветковића, преводилачке способности, особен начин промишљања човека и света, дубока чежња за прошлошћу и нада за будуће доба, неостварена љубав са урезаним траговима, окренутост природи и промишљање о поезији. Овако широк дијапазон тема и мотива потврђује Цветковићев радознали дух и отвореност према свему, јер о чему год да пише, наш песник понајвише говори о себи, о ономе што окупира његове мисли у часовима самоће и тишине.
- Тако долазимо до основне атмосфере у збирци…. увек и свуда доминира тишина, мрак, усамљеност…разумљиво, ако се зна да само тада из бића човека избијају најдубље истине. Ипак, иза Цветковићеве тишине назире се и песимизам. У дистиху без наслова, песник слути:
Кад тишина сасвим исцури,
настаће најстрашнији мук….
- Мрак је, за њега, преврнута јава, глуво доба, како гласи и назив првог циклуса у збирци. Мрак буди неспокој, немир који тера биће песника да се окрене врховном творцу. Ка Богу се креће траговима љубави, повинујући се Његовој вољи. Светлост Бога нуди стазу којом Цветковић сигурно корача свестан да су искушења бројна, као и људски грехови, али да савремени човек једини ослонац може пронаћи у себи и Богу. Зато ће и у песми „Ослонац“ песник потврдити:
Тражио сам ослонац/ по белом свету
док нисам схватио / да је он у мени.
Затим сам/ (кад већ имам темељ)
подигао цркву на тој чврстој стени.
- Вера и поуздање у себе темељ су личности Миодрага Цветковића, па отуда и толика захвалност Господу чије присуство и бригу он осећа у сваком новом дану живота, док корача на размеђи стварности и варки. Божију милост и бригу песник не одваја од родитељске, зато и жели да она прати и његовог сина, попут њега самог, у цикличном трајању што се живот зове. У песми апострофног назива „Господе“ Цветковић се понизно, попут јагњета, обраћа врховном творцу, одајући му признање за све што је створио на свету, за доброту којом чува људски род, али молећи и за сва људска сагрешења, којих је много. На путу ка Господу, вођен божанском светлошћу, песник заправо, спознаје и упознаје себе, јер владање по врховним законима и правилима, у времену празних дана, једини је начин да се спасе сумње и невере.
- У циклусу према коме је названа цела збирка, Стварност, варке, преплићу се мотиви природе, врелине летњег дана, цветови мака у житу, песников сусрет са шумом и сједињење са њом, да би са проласком лета, опет оживео песимистички призвук јесењих киша, магли и мрак који следи:
На дну догорелог дaна
Тихо пуцкета сумрак.
- Гашење дана метафора је за нестанак једног срећног доба, испуњеног сјајем и топлином… Као да своди животне рачуне, песник осећа позно доба испуњено језом и тугом, помало песимистичким криком врана и слутњом нестанка свега што буди милину у души. Губитак је неизбежан.
- Нема оптимизма ни у Цветковићевим стиховима посвећеним вољеној жени. Али нема ни безизлазног песимизма, који би водио у нихилизам. Цветковић свакако није нихилиста, већ покушава да нађе пут до наде.Иако је идеализује и сматра блиском божанском, опчињен је њеним телом и жуди за коначним спајањем даха у небеском плаветнилу, њена смрт је оно што их раздваја заувек. Она живи у његовим сећањима, у успоменама на тешку животну судбину несрећне жене и безуспешне покушаје помирења. И сада, док усамљен хода са својим двојником, раме уз раме, узалудпросипа нежне речи, јер глуво је ухо света и празно јечи. Његови вапаји остају без одјека, јер она којој су упућени већ одавно живи негде далеко, а за остале су нечујни.
- Низ песама у Цветковићевој збирци посвећен је поезији, настанку песме и песничкој борби са речима. Попут великих мајстора писане речи, наш песник тврди да се песма рађа из речи помешаних грешком у тренуткутешком, да песма онда оживи и дише дахом свог ствараоца. Аутор се осећа огољено пред читаоцима, отворене душе, разапет различитим тумачењима својих читалаца, па понекад пожели да се сакрије иза шифри и метафора.Песник осећа да бреме писане речи није лако носити на својим плећима и осећа снажну одговорност пред садашњим и будућим читаоцима:
Можда ће, кад их Будући нађу, из мојих књига
зашумети већ одавно пресушено море.
можда ће тада све имати смисла,
и патње, које су тачне,
узлетети као метафоре.
- Последњим циклусом у збирци и са само једном, истоименом, песмом „Тишина у завичају“ Цветковић вешто преплиће своје сећање на родни крај, врло живо и пластично и после много деценија, са тишином која већ дуго настањује његово биће. Али та тишина, тако је пуна свега, што је прошло, азаувек живи, пуна сећања на трешњу која још увек руји у њему, дечје граје, житних поља, играња на реци.
А затим је све постало збиља.
једног сам дана постао тужан,
лишио себе свог обиља-
да кренем у свет био сам дужан….
- И баш тада нестало је безбрижно, враголасто биће Миодрага Цветковића, а почело се рађати мистично, промишљено, помало забринуто ново лице песника које ће у емотивним стиховима преточити,како би сачувао од заборава, оно најлепше што носи у себи.
- У десет циклуса ове збирке, неједнаких по обиму, са песмама неједнаке дужине, и без строгих версификацијских правила, потврдио је М. Цветковић своје стваралачко умеће. Његова намера није ни била да се држи било каквих правила и система, јер живот се не живи по правилима, а свака осећајност опире се систематичности. Стога су и стихови М.Цветковића намењени емотивним читаоцима који интензивно доживљавају свет око себе, а не укалупљују га неписаним правилима, те ће још дуго бити читани и вредновани.
Марија Стојановић
