Dr Nataša Dimitrijević, književnica: “Leskovački glamur”, priča

Loading

Leskovački glamur. – Jednom mi je drug iz Holandije, pre mnogo godina, napisao u poruci kako je neka oskudno odevena srpska pevačica zavijala na nekom njihovom tv kanalu. Čovek je prosto bio zbunjen. Pitao me je da li je to naša, srpska muzika. Mene je bilo sramota. Pravdala sam se, objašnjavajući kako imamo veoma kvalitetnu muziku i kako je zdrava srpska muzika (u to vreme) značila bunt protiv nasilja nad kulturom.

Danas osećam kako me stid i dalje nije napustio. Mi smo nacija koja se stidi sebe same. Leto smo jedva dočekali, ali kao i sve u životu što jedva dočekaš, nikada ne bude kako si zamislio. I ja nisam zamišljala da ću sedeti u kafiću imajući utisak da sam na nekoj otužnoj morskoj promenadi gde sve vrišti od kiča pomešanog sa mirisom slatkih krofnica koje se prže.

U jednom momentu, zbunjeno sam posmatrala svet oko sebe, razgaćen i prost, opijen svadbarskom muzikom koja je škripela i cvilela sa svih strana. Kako sam pogled skrenula udesno, mladić pored mog stola kao u transu je pevao pesmu koju je neki leskovački bend svirao unutar kafića. Dok mi je mozak obrađivao ono što su oči posmatrale, mlad muškarac je uveliko pevao pesmu neke naše folk, turbo, njemu svakako poznate pevačice koja proklinje sudbinu, muškarca, drugu ženu, sebe i vasceli svet zbog nesrećne ljubavi. Dok bend isprobava svoj noćni performans, konobari užurbano iznose stolove i stolice pripremajući unutrašnjost prostora za naše mlade nade koje će u večernjim toaletama pristići na rashlađene koktele, plaćajući novcem svojih roditelja. Glamur je gotovo uvek na tuđ račun.

Dok pevačica krvari od tuge za njim, gradskim parkom šetaju mlade mame napućenih, pačjih usana jureći za nabildovanim tatama u dva broja manjim majicama. Setim se svog školskog druga, koji je meni i drugarici pričao kako mu se supruga porodila i kako će joj platiti silikone nakon dojenja bebe jer je on savremen i brižan suprug. Zaslužila je valjda, rodila mu je sina. Ovu misao prekida mi grupica mladih devojaka koje, kao da se utrkuju sa topićima i utegnutim pantalonama, gotovo identičnog izgleda. Mlada, prelepa deca sveže pristigla iz fabrike kiča bez ikakve volje i želje da se po nečemu razlikuju. Jer sigurnost je u masi.

Potom mi sestra kaže kako je sutra Cecin koncert u Nišu i kako nije dozvolila ćerki da ide, iako će mame ćerkinih drugarica da ih odvedu. Kažem i ne treba da ide jer mi ćemo sutra i šetati upravo zbog Cece i dece i svih ostalih pratećih elemenata. Šetaćemo zbog stida koji godinama nosimo kao tuđi krst na leđima.

Udahnem duboko opori i vruć vazduh. Umorna od gužve i Leskovačkog leta, shvatam kako mi je dosta da se stidim zbog drugih. Ne dam da me pojede prostakluk i neukus. Laž je da su svi ljudi isti. Nisu. Zbog svega gore navedenog, ili si na jednoj ili si na drugoj strani. I ta se linija nikad neće preći.

Dr Nataša Dimitrijević

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: