Milko Stojković, pisac, poreklom iz crnotravskog kraja: “Ne posparaj na volenje”

Loading

ЦРНА ТРАВА – Милко Стојковић, књижевник из црнотравског краја, одличан зналац говора свога завичаја, често се оглашава на свом ФБ изузетно занимљивим причама. Ево примера.
МИЛКО СТОЈКОВИЋ – ОДЛИЧАН ПИСАЦ И АФОРИСТИЧАР
МИЛКО СТОЈКОВИЋ: НЕ ПОСПАРАЈ НА ВОЛЕЊЕ
Де, велим, још ова и ова да уработим па чу га пригрнем. Додек сколим ова и ова, а оно мора да се заврши и онова.
Де, мислим се, са је делник па се нема к’га за пригтање, али ка дојде празник све чу надокнадим.
Де, мотам си по празнуву тикву, са је работно време, нема се за дангубу, зимуска па че имамо време и за смејање и за пригртање.
Од ова до ова, од делник до празник, од лето до зиму, пролети време. Куде си бил – нигде, кво си работил – ништа. А у груди ти остане некво празно, непопунето што тужнеје од немање време и од цел живот поспарање за јутре.
А вели ми унук (нема ни шес годинке, а попаметан од мене): “Дедо, дојди да се помилујемо, ја чу да порастем, ти че остарејеш, па че ни после жал буде што смо се малко милували”. Откуде му па това не знајем, али га паметно изорати.
Свуде и увек требе да се поспара за јутре, само на волење да не буде поспарање.
Работљаци пусте, увек су си биле и увек че си буду, никој неје све работе завршил па легал да умре.
Погледај човека, па ако му се у крај око ц’клеје капка ко росица това му тува тужнеје жал за неказано, за прећутано, за непригрнето, за нестиснуто на груди, за недржану ручицу, за неутешено.
“Дедо, ако ти отидеш долеко, с кога чу да се радујем кад добијем петицу?”, вели ми унукат ка у школу појде.
Од дечицу, од намучени и напатени човек требе да учи. Од онија који су се натрпели у живот. Богат има све, а нема ништа, све му малко, сиротиња ништа нема, а има све, колко има толко је доста. Никој ко дете и сиротиња нумеје да воли.
“Немој ме пригрташ, – велим унуку, – штрокав сам, неокупан, необричен.” ” Не брини, дедо, волим ја тебе и кад неси убав”.
А човек је трошка, душу у волење увива да му се не расипе. Пригрни, цуни, пружи руку, немој време да немаш, јутре че доцкан буде.
Немој, немој време да немаш, па грутка подгруди да ти остањује.
Не ћушкај љубов у страну, не бутај гу на дно у т’внину у мрак.
С отворене се очи у гроб иде за волено, ја ов’ка прос да ти казујем.
Не поспарај на волење.
****
Седни да поћутимо малко заједно. Гледај си преко долину, преко брдо, там куде сл”нце изгрева, моје је тува пред нође да гледам. Твоје је долеко, големо, твоје је обојено, моје је посивело, обоји се само с твоје очи ка гледам, толко ми гледци виду.
Седни да поћутимо заједно. Ако очеш.
Неје ћутање д’нгуба, лели једва чекамо детенце да проорати. Гледај там, там ти је и место, д’н откуде дооди, пушти мене ко да сам па нека знал нешто.
Седни, ка се ћути повише се види, а ти и требе да гледаш. Оно, и ја гледам, но исто не видимо.
***
Разбра ли кво ти наказа?
Не поспарај на волење.
Човек је трошка, душу у волење увива да му се не расипе.
ЦРНА ТРАВА – ЦЕНТАР ВАРОШИ

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: