Danilo Kocić: “Oproštajni koncert”, priče, Narodna biblioteka “Desanka Maksimović”

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ, ЛЕСКОВАЦ – У издању Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ из Власотинца управо је објављена најновија књига прича новинара и писца Данила Коцића „Опроштајни концерт“. 

КОМПЛЕТНА ЗБИРКА У ПДФ ФОРМАТУ ВИДЕТИ О В Д Е: Данило Коцић – Опроштајни концерт (Власотинце 2022)

ДАНИЛО КОЦИЋ: ПОСЛЕ КИШЕ (VI)

Живео си у време два различита света. Твој болан, сиротињски и сељачки. Њихово лажљиво градски и монденски. Две непомирљиве слике које су те пратиле. Два непомирљива одговора твога сазревања. И две наметнута сећања која треба преживети. Победници су исписивали границе своје моћи. Побеђени су исписивали границе своје тишине. Први су мислили на вечност. Други да преживе наредни дан. Знао си своје место, свој заметнути кутак дивљине. И непрочитану књигу која је личила на Библију.

Овде опширније:

То те није замарало. Није те ни љутило. И није те инатило. Мислио, то ти је једино остало. Како да се одужиш старијим школским пријатељима. Како да напишеш дневник сећања на њих. На њихову и твоју 68. Последњу, препуну рана, у њиховом трајању. Твоја је била дубока, али си преживео. Они ниси били те среће.

Не занима те твој начин живота. Твоји протекли дани, сем у фрагментима. И твоја прва и једина љубав. У старачким данима остаје ти да мало мислиш. На оно што је било, а могло је  бити другачије. На оно што си пропустио, а није требало. И 68. када су покушавао да разумеш – неразумно!

Не знаш када се први пут побунио. Упамтио: разлог бизаран! Неки пијанац напао твог школског друга. Убрао неко трешње; он посумњао. Када се посумња, до оптужнице само је корак. Вест о крађи прострујила селом као гром. Први пут се догодило да неко буде оптужен.

Упамтио си сељаке по другчијој врсти памети. Васпитавани као добри домаћини. Таква им била и деца. И деца њихове деце. Имали су мале-велике планове. Суморне кафане их нису интересовале. О породичним драмама говорили само себи. Скривали непрегледну тугу и незадовољство. Тишину чували док не дођу незнанци. Нису знали за нови, лепши живот. Поклоњени им промицао као сагорела свећа. Свој су чували као добро написани рефрен. Живели у свету коме су подарили доброту. Презирали свет луксуза и порока. Презирали наметнуте истине. И презирали смешне приче о додиру вечности. Кашљуцали када су желели да упозоре незнанца. Испод смежураних очију поздрављали порезнике. Сажаљевали сељаке из суседних села. Туђа имена и славе нису обележавали. Своје окућнице неговали из дана у дан. Пред добродошлим знанцима показивали право лице. Испијали добру, домаћу ракију. И певали песме које су славиле победу немоћних. Били спремна на сваку врсту изненађења.

Није их плашило невреме које је повремено стизало. Нису се бојали ни непознатог гласа из даљине. И нису хтели да покажу колико су сиромашни. Кад славе, били су срдачни као лепо мајско јутро. Није било непокошених трава и корова. Није било неузораних њива и крађе шума. И није било оговарања као у другим забранима.

Датум њихових рођења до смрти непознат. Сведочанства о томе затурена у трулим фиокама. Боловали због туђих болести. Нису били заробљеници туђег богатства. Ниси се стидели своје сиротиње. Волели пејзаже у селу и у близини кућа. Волели да буду баш онакви како је било около. Сиромашни, али слободни. Весели, али тихи. И мудри, али не и горди. Будућност доживљавали као поклоњено трајање. Као пригушено време које можда неће доћи. И као покошену ливаду наде.

Нису се скривали иза свога невида. Иза своје освојене слободе. И иза имена предака које су били њихова савест. Покушали да их уплету у свакојаке замке. У невере без мириса и краја. И показиваче моћи који су навраћали повремено.

Записивали све што су знали. Говорили понекад звонким гласом И чинили све да буду људи своје памети. Волели своју малу-велику слободу. Нису хтели да је продају моћницима. Ни савесним бранитељима власти. Желели да живе животом честитих људи. Да се памте њихово страдање. У овом дану. Наредног јутра. И наредних година! За њих није било друге наде. Сем савести. Поштења. И бриге за своје најближе.

Упорна ћутања била својеврсне дреме у драми. Свечано постављене трпезе одговор судбини. Чували тако успомену на своје прохујало трајање. На нечујне кораке. Неизговорене тренутке сећања. И речи охрабрења.

Без суза описивали своје муке. У очима се бележило згуснуто трајање. И невидљиве границе њиховог понора. Живели у самовању, невољама и несрећи. Без честих освртања на прошлост. И без прекора што им је тако исписиван живот. Као и твоји, свет си као младић невољно гледао.

Из свога забрана слао разгледнице себи. Док су се деца спремала за летњи распуст. Тако си повремено добијао писма. Као да си нестао негде, па се вратио назад. Твој пут је познавао све кораке. Нису могли да те изненаде када си и нестајао.

Песма је песма, а одрастање је – одрастање. Детињство је детињство: покушај да се буде велики. И део бајковите приче о новим, лепшим годинама. Касније си схватио неразумне шифре младости. Разумео си и себе и друге без талента. И схватио да године са тим немају никакве везе.

Као млад, ниси разумео тежину погнутих леђа. Прецветалих младалачких ружа. Тугу због прошлог времена које си хтео да прогуташ. И важних за друге неприметних пет минута наде. Дуге ноћи ранијих векова схватио си као судбину. Дневнике, писма и записе повремено листао. Ноћи су ту каткад биле дуге и тешке. Спремне да одеш до комшије или пријатеља. Несаница те сустизала повремено. Тада те жалостило што си траћио време. И преживљавао дуге, хладне и досадне зиме. Уз кисели смешак док си боловао због самоће. Јер тада умиру пријатељи и остане туга. Тако је, ваљда, записано од давнина!

Увек и никада – прво је умирање. Друго је нада, никада не зна – када долази смрт. Знао си у скрајнутом свету да учиш. Тамо савладао најважније лекције поштења. Схватио да све и ништа не зависи само од тебе. Трудио да радиш што си мислио да је добро. Када будеш стар, да није све нестало. Довољан ти само још један корак до друге обале. Да живот има смисла у сећањима. У заљубљивању под старачке крошње дрвета. И очекивању да ће у рано јутро доћи пријатељ. Ако је тишина златна како каже јапанска пословица.

Борио се за ред по својој мери, по мери тишине. Како не би био изгубљен у очају дана. У пролазности времена и сећања. И наметнутим сенкама очаја које повремено стижу.

Записивао у детињству измиљене путописе. Тражио неке далеке светове и непознате људе. Имена њихова проналазио у прашњавим књигама. У гестовима старих људи. Загонеткама које се повремено јављале као чудо. И невољама које су они препричавали.

Као сасвим млад, сазнао најважније поруке. Да је било и нешто више, ништа се не би променило. Ипак, невољно одустајао од те помисли. Од низа догађа и радњи које су други испредали. У затуреном крају твога одрастања. И зато је сваки нови заплет био – сувишан. Ређали су се тако дођаји без твоје воље. Није се све завршило и када ти се чинило да јесте.

Неки ситни детаљи променили ти живот. Да није било тог делића времена, отишао би другде. Можда би видео неки нови свет. Сигурно би упознао неке непознате обичаје. Укратко, проживео друго време. Схватио си, али је било касни да се промениш. Тада не би био ти, него неко други. Не би доживео да видиш свој свет у овој боји. Боји туге, боји таме, боји тишине. И само повремено, у боји – среће!

Твоје наде су повремено имале срећан крај. Довољно за сиротињско трајање. За ходочашће у изабране пределе. У крајеве које нико није видео. И долину твојих првих снова. Формално, клањао се себи. Смишљао неке нове речи. И преварама других видео слику о себи. Хтео си да будеш велики писац. Недостајао само један корак: да научиш да – пишеш! То је правило и са сликарима твога краја. Умишљали су да ће освојити Париз. Можда, у скромнијој варијанти, Београд. У најблажој, бар да буду познати у завичају. И преварио: у завичају те познавали по надимку. И крај! Никаква слава, никаква признања. И ништа ново нису знали, сем што су упамтили. Када си био мали, док ниси проходао. Када си ишао у основну. И када си отишао далеко!

Живот је нова варијанта чуда. Неповерења и насладе над туђим неуспесима. Због тога си био невољан да причаш. Онако насађен другачије од других, смејао се себи. Уздржан, ниси добро препознавао своје друго лице. Знао си да ниси нешто нарочито важно. А и да си био, правио би се да ниси био. Схватио као дечак да је то најбоља варијанта. За трајање, за путовања и за умирања.

Твој живот је почео одавде, у селу, са ових брда. Из краја где су дивље животиње домаћи гости. И где се људи брзо уморе од дугог ћутања. Говорио у шали да ниси човек, ни бог. Да си нешто од нешто, али углавном ништа. И да си задовољан што је то ипак пролазно. Као и тугаљиви живот.

Скривао се иза повременог прећуткивања. Успеха по земљи и свету, али и промашаја. Својих пијанстава у загушљивим кафанама. И својих љубави које су нетрагом нестајале. Знао довољно да уочиш лажи, преваре и позе. Да разликујеш шарлатане од озбиљних писаца. И да искористиш паузу у животу, да нестанеш. Да одеш, макар у мислима, одакле си дошао. Да ошамариш себе што си наивна једначина. И да обећаш својој савести: бићу другачији! Није то било лако испунити чак и када је лако. Није се могло и када се могло, а углавном није. И није било природно да изневериш своје друго ја.

Лепо си говорио када си најдуже ћутао. Схватио смисао људске тишине. И вештину изговорених мисли у паузама. Између две смене тражио си нови свет. Дознао да ниси вешт морепловац. И зато си увек путовао у друштву пријатеља. У далеким пределима света. Сазнавао приче са срећним крајем. Оне се завршавале када више није било тебе. По расподеру који је лечио авантуру сећања.

Желео срећан крај бескрајних прича. То те мамило као светло лептире. И то те нагнало да и сам пишеш. У заплетима између сна и јаве био си сам. Читао, али ниси до краја разумео Стари завет. Да се то десило, ништа се не би променило. Изложбе својих дана скривао и од себе. Постављао загонетке чија решења ниси знао. Желео само могуће, да нестанеш из свога краја. Да у другим забранима причаш своје верзије живота. И да схватиш да године немају везе са тобом.

У бајковитим причама тражио утеху. Налазио осмехе свога детињства. И далеке, неоткривене таленте. Схватио да твој живот нема везе са другима. Са усамљеним уседелицама и старцима. Све док ти коса нији показала право лице. Ниси се нервирао због лажних обећања. Пропуштених прилика и одоцнелих снова. Ниси волео дуге, мрачне и хладне зиме. Дуге, досадне приче, без праве завршнице. И магле које су се усред лета спуштале са планине.

Био оно што јеси; хтео да будеш оно што ниси. То није никаква новост, јер су и други то желели. Некима, али само некима, пошло је за руком. Да остваре тај наум: друго лице свога лица! Кроз приче о старости, пријатељству и солидарности.

Имао потребу да осетиш мирис и укус времена. Узбудљивог града, несна и спокоја путовања.  Носила те намера да напишеш нову причу. Да не изгубиш све, да се избориш за једнакост. Да сачуваш најбољи део себе. И заборавиш на најцрње снове свог сна.

Повремено си крио своја уверења. Ниси знао све своје саговорнике. Било ти је непријатно да признаш пораз. Мистерије су често долазиле као опомена.

Ниси волео наизглед мале тајне непознатих људи. Полтрона и додвораша склањао се као од колере. Сазнао си, не знаш када, о наметнутим темама. О великим политичким таласима који носе и невине. О људима који никада нису имали сталну адресу. О намерама да изваде пасош и оду без повратка. И о себи, човеку без довољно слуха. Сматрао да је то кратка и пролазна појава.

Било ти незамисливо да невини страдају. Видео већ виђено, а као да ниси видео! Чуо већ изговорено, а као да си пречуо. И прочитао прочитано, а као да се то није десило. Пратио те повремено тихи океан немира. Долазиле дуге сенке као опомена. Носио стара, похабана, туђа одела. Лице избрадано немиром, повременим болестима. Бригом због нечијег прозуклог гласа и прљавих речи које би те одвојиле од прве младалачке љубави, од њеног ведрог осмеха и топлих речи утехе.

Када си напустио завичај, надао се брзом повратку. Понео стари кофер успомена. Забринути глас својих родитеља. И вечито сенку завичајне тишине. Круг наредних дана постао је твој нови крај. Упознао нове људи и њихове биографије. Одједном се отвоила пукотина великих очекивања. Неиспеваних песама и недопричаних прича. И нечега што се речима не говори.

Повремено видео другог себе. Непознату особу спремну на бројне изазове. И нову представу коју узбудљиво режира живот. Твоје личне приче сличне мукама невиних људи. Биле су метафора над којом мисао стоји. Као када умире последњи дан дате судбине.

Ниси се бојао вечите пролазности времена. Нису те плашили гласови твоје тишине. И нису хтео да признаш оно што ће доћи. Апсурд над смислом вечности и пролазности. Ни повратком у прошлост, која је лековита. И тада је свака бесмислица о вечности глупост. Као избор једне од стотину слика живота.

Јасан је у твоме науму далеки трептај. Трептај овога тренутка, прошлог тренутка. И трептај – вечности! Нестајао си довољно брзо да ниси све регистровао. Избегао себе и они тебе. Бесциљно лутао пустим улицама усред лета. Свраћао у задимљене кафане, преуређене ниси волео. У времену одрастања, увек је понешто недостало. Ипак, нечега је било и превише: сиротиње! Други се богатили, преко ноћи постали моћни. Лажи, крађе и обмане царовали на свим странама. Ниси мислио, а мислио си, знаш да је тако било. У дневнику успомена све си записао. Нека остане, ако га пронађу, јер не знаш где је!

Сустигао себе када си једном говорио лажи. У средишту је била неухватљива природа памћења. У дијалогу са собом препричавао прошлост. Ње није било, али си говорио као да је има. Видео облаке иако је дан био потпуно ведар. Видео бледе сенке око себе. И видео оно што другима не би пало напамет!

Прозвао себе као да си посебан случај. Ковао заверу против ругалица. Заузимао став као да ти није било спаса. И претио себи иако за то није било никакве потребе. Хтео да створиш раскошну причу детињства. У бојама које су мирисале на срећу и пролазност. Све је то требало да буде изван уобичајних фраза. Ван сваког времена, ван простора, ван сна. И изван наметнутих подела уметничких праваца.

Било ти је и лепо и тужно због тих слика. Све је изгледало другачије, а опет исто. Као да си одавно потонуо у нигдине. У пролазност вечности. И кошмарне снове без наде да будеш срећан. Сам себе смештао у рамове без пролаза. У обмане и крађе својих скривених мисли. И дуге, хладне зимске ноћи од којих се побољева.

Када си био дете и  када су минуле деценије. Све се понављало као излизана плоча. Као сто пута поновљена лажна мисао. И као невесели октобарски дан. Гледао си у то невреме као опијен. Очи су ти биле препуне бола и наде. Тело ти подрхтавало над понором. Чекао да пристигне најчистија суза. Надао се да дође макар замагљена лепота. И једна јасна слика коју не знаш да опишеш. Једино те тешила свеопшта пометња, људске мане, прећуткивања и чудеса природе, далеки простор туђине и мисао на завичај. На историју и језик свога рода. Значење и поруке још тајних речи. И различит смисао исте (не)изговорене поруке.

Знао, иако те године моле да не мислиш. Знао да је све одавно дошло и да ће проћи. Да ће нестати и оно што мора да дође. И код тебе и код других, због навике. Због пометње која има своја правила. Због реда, мира, тишине. Због последње поруке која је лековита и заборавна.

Када прођу године, остају само обриси сећања. Остају само догађаји у сенци. И неки далеки бол туге који се не може излечити. У цркви, која има мирис вечитог сећања. Теби су недељна јутра далеко од завичаја. Увек су мирисала на свеже покошену детелину. На чудесну игру речи из старачког дома. И усамљеност која призива на молитву. Тада су ти уобичајна питања изгледала добро. Као да су формулисана језиком твога дома. Као да си свакога часа хтео да их чујеш. И као да без њих не би допричао своју замисао.

Тумараш сам са собом. У нигдини, изван сваког оквира. Окружен сликом која се надвила као туга. Пространствима у којима се не види крај. И ћутањима у којима се једино препознајеш.

То је била твоја мала школа снова. Твој мали покушај да будеш другачији. И твоја непоткупљива нада да није све изгубљено. Мучи те неуспео покушај да оствариш немогуће. Да будеш у друштву које те неће напустити. И да проживиш тренутак вечите среће.

У теби и око, живот се приводи крају. Нема туге, нема бола, нема суза. Схватио то као наметнуту истину. Као неухватљиву далеку сенку. И крај једног и почетак другог трајања.

Имао си сада и превише времена за доконе приче. За размишљање одакле долази невреме. И магле које поремете читаву слику твога бескраја.

Повремено био неук, а заиста је тако. Ниси разумео ни себе, ни време, ни људе у пролазу. Претрчавао насумице своје сувишне речи. Сваког лепог јутра одлазио на извор да се одмориш. Да слушаш пој птица свога детињства за старе дане. Из радозналости чуо далеке гласове. Ниси ништа разабрао, али те то одмарало. Радовао да у забрану има света. Размишљао да је то добро и лековито. И за тебе, за твоје и крај у коме си рођен.

Простор и време за тебе су били одреднице трајања. Историја која је требало да остане за друго време. За општу пометњу привида који је одавно најављен. За ред без ред и мир који ствара стање несна. Гледао отвореним очима своје лагано умирање. И хоризонте протеких тренутака времена.

У сликама чувао речи које је требало памтити. Њихова права значења за смисао новог рађања дана. Повремено ишао путевима које ниси добро знао. Време је каткад тражило брзе и јасне одговоре. Твоја искреност је била честита. Многи је доживљавали као наметнуту стварност. Као оковану литургију немоћи. Као разбијени одсјај да се поправи кишни дан. И као недосањана вечност људских песама жеља.

Твоје време други почели да рачунају пре тебе. Када си се појавио, сам за то ниси знао. Дане си потрошио да би дознао део своје истине. Део свога животописа. И део својих неоткривених тајни.

Ништа друго и ништа више те није интересовало. Сем слике које су судбоносне за цео живот. Као нека врста камена међаша твога трајања. Као след слике која полако настаје и нестаје. Као прелепа песма која има снагу да опише речи. Да препознаш себе, своју моћ и таленат.

Ниси се бојао да ћеш нестати у суровом свету. Тражили су да ћутиш о чему ниси хтео да говориш. Да говориш о чему ниси хтео да мислиш. И да сањаш јесењи дан препун магле и брига. Прошао дуг и тежак пут одрастања. До времена када си полако препознавао дух времена. Смисао неизговорених речи без икаквог реда. Дух великих, пропуштених прилика живота. Боју нелагодности, скандала и послатих порука. Симболе уметничких праваца живота и смрти. О времену као наметнутом тренутку трајања. Иронију понора који се ствара када ниси желео. Титраја незграпних корака које си замислио. Тешко разумљивих игара речи које ниси превео. Вашара у замагљеној провинцији сећања. Одоцнелог звиждука за прелепим девојкама. Лоше римованих песама посвећених првој љубави. Добрих прича које си видео у сликама из предграђа. У оронулим домовима из крајева твојих пријатеља. О странама света које ниси увек препознавао. Изненадних сусрета са умним људима.

Подаље се држао давно наметнутих савета. И покушаја да нађеш друге где се најмање надаш. Док си, повремено докон, пресуђивао себи. Тада су долазила многа питања о магли. О реци, која тихује поред твога родног краја. И дугој зими које ти ремете сан о лепом дану. У непогодама опасним као бритко сечиво. Мраку кроз који си морао да пролазиш слободно. Говорима разлитих слика, језика и обичаја. Наметнутим површностима са свих страна.

Тражио си поетске, умилне речи, које лече ране. Дозивао старо доба због новог времена. Повремено био у бунилу као да су те немани напале. Увек био захвалан другима због лепог дана. Због кретања у ритму који буди наду и јури страх. Због неочекиваних дарова природе. И уметности која се налазила у твом комшилуку. У лепоти наметнутог трајања између две глади. Између два сна и две стране света. У властитом чуђењу одабира сенке свога трајања

Метафоре тражио и када ниси знао да их нађеш. У годинама босих табана, сањао ново време. Намеравао да смислиш јасне путеве будућег трајања. Говорио себи да где живиш, то је твој дом. Од будућих дана хтео да направиш сладак коктел. Био у облацима, свој и заједнички. Читао књиге које су другима биле неразумљиве. Бежао од ужаса празнине и лакомислених гласова. Намеравао да се макар мало оденеш – бескрајем. Поништиш оно што ти је сметало одрастању. Осмислио нову боју свога непослушног гласа.

О животу и смрти не мислиш ни кад си болестан. Да се узбрдо пењеш као да сањаш дивно јутро. Дане радости чуваш као поетику нежног поја птица. Ниси се изненадио силинама пролазних моћника. Гледао на видик као непогоду дана. У тишини своје слике подругљиво посматрао. Припремао спаковане речи за јасне одговоре. Домишљао како да им покажеш снагу свога отпора. Њихове комедије сматрао лошим позориштем.

Посмевао се сведоцима успеха нових владара. Знао да купују време да би били оно што нису. И окретао над њиховим сулудим режијама. Касније, када су отишли, ниси им се светио. Поруку новог дана разумео као правду. Као почетак новог времена са мање издајника. Кроз отпор видео и смешну страну живота. Тумачио тумачено на други начин, без страсти. Без скандал мајстора и искушења.

Као да ниси ништа од ништа од онога што јеси. То ти помогло да уз иронију победиш бесмисленост. Да себе ставиш у искушења која су те ојачала. Да разумеш суштину свога поетског трага. И невидљиву границу два супротна света.

СЕЛО ДАДИНЦЕ – ЗАВИЧАЈ: ВРЕМЕ ПРОШЛО

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor