Svetolik Stanković, književnik: Početak radnog veka – narode, srećno ti bilo!

Loading

Првога јула 1965. године почео сам свој радни век. Живот је, као “источњачка принцеза пред судом римских легионара, пружао руке пуне лажних обећања”. Петнаестак дана касније ступиле су на снагу економске мере под називом “привредна реформа”, е да би се економско стање СФРЈ стабилизовало. Динар је девалвирао сто пута. Постао је “нови динар”. Целу причу осмислио је један несвршени ђак учитељске школе, са амбицијама економисте. Радио сам четрдесет и четири године, одоше у вражју матер и младост и живот и СФРЈ. Економска стабилизација остаде пуста жеља. Неколиких година сам пензионер, да простите на изразу. Не, немојте ви млади да ми завидите, немате на чему, заиста. Врло радо бих се мењао са вама, кад би могло. На срећу по вас, не може. Старачке дане дочеках у слободи и демократији од којих пуцају кости. Држава у којој се родих и проведох живот мењала је имена и кормиларе, али се све, осим граница те државе, променило тако да је остало исто. Кормилари, једнопартијски и вишепартијски, имају заједничке одлике: неспособност, алавост и покварењаштво коме нема равног. Свако од “кормилара” мисли да је његова г…ца центар Васељене и да се Сунце окреће око ње. Дочеках, Богу хвала, и “напредну владу”, коју направи онај што мноооого победи на изборима. Не само да је победио, постао је савремени Исус. Оживео је политичке мртваке и угурао их у министарске фотеље. Све онако “без мешања са стране”, јер Србија је самостална и независна држава, ако ћемо да се зајебавамо, јел те. “Напредна влада” реши да једном за свагда стабилизује економско стање у Србији. Куку мени, зар опет. Који ли сад “геније” стоји иза те приче? Ваљда није опет неки несвршени ђак? Диплому има, сигуран сам. Са дипломама у Србији сада нема проблема. Уђеш, платиш и изађеш са дипломом, по избору. Асортиман је велики, понуда још већа. Дакле “генијални” министри “напредне владе”, са прајм министром на челу, одлучише да ми завуку руке у мој пензионерски џеп. Ако! Право је! Шта ће мени кекељавом толика пензија? Не пијем, не пушим, масно не смем да једем, о женскама, да простите не смем ни да мислим, са простатом отишлом одавно у аут. Па шта ће мени пензија, питам ја себе. Чему ми служи? Да џеџим по ординацијама и апотекама, ајте молим вас. Седамдесету увелико газим, а хтео бих још да живим. Безобразлук, невиђени. Признајем и извињавам се. “Генијалном” министру финансија и прајм миинистру предлажем: не смањујте пензије, укините их. Решићете све проблеме у Србији. Српска економија ће се стабилизовати, Србија ће постати јака и срећна држава. Министар финансија ће се сербез вратити онима који су га и послали да “усрећи” Србију. Тамо га ионако чека уносно место високо плаћеног чиновника. За прајм министра ће се наћи неко место, сигуран сам. Заслужио је. Човек одлично ради домаће задатке, а такве увек награђују. Несрећни Петар Кочић, док су аустроугарски војници бомбардовали Београд, са болесничке постеље завапио је: “у ропству се родих, у ропству живех, у ропству вајме и умријех”. Ја, кукавац кукавни, кажем: у беди се родих, у беди живех, у беди ћу и умрети. Био сам лењ, нестручан, неспособан. Не, не и не. Имао сам “среће” да ми државу у којој сам живео, и живим, воде неспособни, лењи, дрчни и облапорни. Своје личне интересе увек су стављали у први план. За народ, у који се куну, заболе их… она ствар. А народ ће на следећим изборима поново навалити на бирачка места. Смислиће преваранти неке нове штосеве. НАРОДЕ, СРЕЋНО ТИ БИЛО!

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor