Danilo Kocić, novinar: Kratka istorija Leskovca – kako je nastao „srpski Mančester”

Loading

ЛЕСКОВАЦ – СРПСКИ МАНЧЕСТЕР – Лесковац је привредни развој постигао као трговачки и индустријски град у последњој деценији XIX и почетком XX века. Монопол у гајењу и преради конопље, корен је развитка Лесковца, најпре као трговачког, а затим и индустријског града. Почетак лесковачке текстилне индустрије био је 1884. године када је 60 чаркова пренетих тајно из Бугарске почело да производи 25.000 до 30.000 килограма гајтана у селу Стројковцу.
Прву фабрику гајтана под фирмом Антоније Поповић и Компанија основали су трговци Антоније Поповић, Глигорије Јовановић, Мита Теокаревић, Прока Митић и Стеван Бојаџов.[1]
Неколико година касније, гајтанару у Козару, код Власотинца, отворили су трговци из Лесковца Коста Илић Мумџија, Глгорије Петровић, Михајло Јанковић и Маноило Илијев. Међутим, поновна појава бугарског гајтана у Србији (укинута је заштита царина на увоз гајтана из Бугарске) и изградња модерне фабрике за израду гајтана у Параћину, натерало је власнике гајтанара у Стројковцу, Вучју и Козару да се удруже 1895. године и да наредне године отворе прву фабрику штофа у Лесковцу, под формом Поповић, Илић и Компанија.[2]
У XX веку текстилна индустрија Лесковца даље се развија. У Лесковцу је 1903. године основано предузеће за прераду кудеље. Подигнута је Фабрика Јовановића и Поповића у Грделици. Две године касније Коста Илић Мумџија се издваја из старе фабрике и у Београду са својим синовима купује Фабрику штофова Евгенија Михела и Фабрику платна.  Прва лесковачка фабрика вунених тканина, све до окупације, послује под фирмом Илића, Теокаревића и Петровића, јер су Петар Илић (син Косте Илића), Мита Теокаревић и Горча Петровић једини од првобитних оснивача остали у њој. Године 1906. под фирмом Лазар Дунђеровић и Ко. оснива се фабрика тканина, која је у почетку само израђивала гајтан (до 1910).[3]
За развој индустрије Лесковца значајан је датум отварање железнице, која је до Ниша дошла 1884. године, а у Лесковац стигла 1886. године. Исто тако, значајна је и изградња електричне централе у Вучју 1903. године.
Почетком XX века у Лесковцу су почеле да се развијају и неке друге индустријске гране. Тако је 1907. и 1911. основана фабрика за израду црепа и цигле. Обе су подигнуте капиталом Трајка Ђорђевића Кукара, трговца, који је 1911. формирао и прво металуршко предузеће у Лесковцу, окупивши некадашње самосталне занатлике на изради окова за врата, кугли, дугмета, и прстена.


Млинарска индустрија и њен развој везују се за име Живка Стојиљковића, који је од обичног затеченог млина 1897. године, када га је преузео, до 1907. године, направио аутоматско млинарско предузеће. Лесковац је још 1872. године добио радионицу сапуна. То је будућа велика фабрика Јована Влајчића и синова, која је сталним усавршавањем технологије успевала да шири асортиман свог основног производа (сапуна).[4]
По попису из 1890. године у Лесковцу је 715 самосталних занатлија и 513 помоћника, али је и тада било мајстора који су радили бесправно и угрожавали су мајсторе.  Према попису из 1921. године лесковачки срез је имао 61.322 становника у 22 општине, а сама општина Лесковац 13.702 становника. Доминирало је сеоско становништво.
Прва фабрика хемијске индустрије настала је из занатских радионица. Занатска производња сапуна и свећа у Лесковцу почела је седамдесети година XIX века у такозваним мунџијским радионицама. Прве машине ове радионице набавила је почетком XX века и почела је да ради као Прва лесковачка фабрика мирисавих пераћих сапуна Јована Влајчића и синова.  Фабрика сапуна и парфимерије ,,Трајко Ђорђевић Кукар’’ настала је из занатске радионице 1879. године, основана је 1926. Власници су били Петар и Ђорђе Ђорђевић, индустријалци. Са 60 радника, запошљавала је, углавном, женску радну снагу, била је смештена у Кукаревој згради подигнутој 1924. Производила је сапун за прање, парфимисани сапун, медицински сапун и антисептичка средства, као и сапун за индустријске сврхе. Се десет радника и скромном производњом почела је да ради Прва југословенска фабрика гуме ,,Рекорд’’ Јосифа Чуљковића у Лесковцу. Од 1935. године предузеће је било претворено у акционарско друштво под називом Творница гумених производа ,,Рекорд’’ Јосифа Чуљковића а.д. – Београд, фабрика у Лесковцу. Године 1902. основано је Лесковачко електрично друштво а.д. које је производило и продавало електричну енергију. Како су потребе у то време биле око 250 киловата, монтиране су две турбине на Вучјанки, па је тако створена хидроцентрала која је задовољавала потребе све до 1921. године, када је монтиран један дизел мотор као додатни извор енергије. После краћег периода застоја непосредно после рата, лесковачка индустрија је од 1923. до 1928. године имала убрзан развој. Број предузећа се скоро удвостручио, а од њих највећи број (39) био је смештен у самом граду, а 17 у другим, околним местима. Зато је Лесковац и назван ,,Српски Манчестер’’

[1] Ж. Стојковић и др., Историја Лесковца, Београд 1992.
[2] Видети опширније: Д. Трајковић, Ми једемо паприке и зидамо фабрике, прилог за студију о манчестерству, Лесковац 1930; Д.Трајковић: У чему је тајна појаве и развитка индустрије у Лесковцу? – Ужице 1940. и Д.Трајковић, Историја лесковачке индустрије до Другог светског рата, Београд 1961.
[3] Историја Лесковца, стр. 139.
[4] Др Ж.Стојковић, Н. Кражић, Занатсво Лесковца, Историјски архив, Лесковац 2005.

 

НАПОМЕНА:

Овај садржај део је пројекта који је суфинансирао Град Лесковац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају  ставове органа који је доделио средства.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: