ЦРНА ТРАВА – Оном уском планинском стазом што води према врху иде старица. Миц по миц. Корак кратак, једва да се може и назвати кораком, поглед тик испред ногу. На леђима јој огроман завежљај.
Тек неколико метара од мене спусти онај терет са погурених леђа, седе поред њега, а и не гласну се. И не примети ме. Би ми је жао. Баш жао. Могла би бити моја мајка, твоја, било чија. Сигурно је нечија мајка.
– Да Вам помогнем? Да понесем Ваш завежљај? – понудих се кад сам осетио да желели да настави пут.
– Хвала Вам, али Ви неће моћи да понесете овај товар и поред све жеље и добре воље, – одговори док јој се на углу усана указа нешто као благ осмех.
Лице јој је било изборано од живота, роман се могао читати из тих бразда.
– Их! Нисам ја, мајко, тако нежан.
Док је покушавала да устане ослањајући се на кошчате руке које су почеле да вену, ја за онај завежљај. А он ни макац. Други пут, опет ништа. Трећи пут, а он ни да мрдне. Постиђено погледах у старамајку, завежљај, па опет у њу. На лицу јој се кроз ону преливајућу горчину проби израз захвалности.
– У том завежљају је мој живот. Моје муке, радовања, надања, стрепње, љубави, праг кућни, огњиште, моја бол, плакања. Тај терет могу и морам само ја носити. Нико не може на својим леђима туђи живот понети.
Низ планинску страну се сливала магла. Она росна а тиха што у грудима покрене језу.
Стежући свој торбуљак на леђима, испратих старамајку погледом док се не стопи са невидом.
