Dejan Đorđević, profesor i pisac: Grdelica 2018. godine – drama

Loading

ГРДЕЛИЦА, 2025. године. – Мост на Јужној Морави, поред аутобуске станице. Наслоњени на огради, стоје, Миле Пампур, Жика Штака, Ђока Лизогуз и Света Мајмун. Стоје и гледају наоколо. Нигде живе душе.

Миле Пампур: Жико, Ђоко, Стево, ће рипамо ли?
Жика Штака: К’ко да рипамо, к’д нема нигде никој.
Света Мајмун: Ај Жико, рипни прво ти , а ми ће викамо у глас: Удави се човек! Удави се човек! Мож неки дође.
Жика Штака: Не га јебем да се давим џабе. Мож ники не дође.
Миле Пампур: Дошеја, не дошеја, ми ће рипамо. Овој живот неје.
Ђока Лизогуз: Људи, ене га прецедник на месну заједницу, да га викнемо.
Стева Мајмун: Не викај га. Због такви и рипамо у Мораву. Него, галамите, мож’ ни примети.
(Чује се галама, псовање које скреће пажњу случајном пролазнику)
Председник МЗ: Кво работите, бре, туј на мос. Што сте се сабрали? Сви у глас: Од муку!
Миле Пампур. Овде у Грдилицу нема више живот. Ниједна фирма не ради. Нема вода за пијење, продадосе гу и украдоше . Нема струја, нестањује сваки ч’с. Дом здравље укинуше. Школу затворише. Ники се не жени , нит’ удава. Деца се више не рађав. Кафане скупе. У болнице лежив с’м богати. Куде!? У Мораву!
Председник МЗ: Чекајте бре људи, неје тој такој. Мора се живи. Наши ли су повишке имали. Ће буде боље. Еве, обећаше ни ће оправљав железничку пругу, па це се продаде неко њивче, ће дођев неки радници, туј ће стањујев, ће едев, ће потроше неку пару.
Света Мајмун. Нема ни мојега. Беше и тој. Продадомо. С’г, нит њиве, нит пара.
Жика Штака: У праву си Ђоко, јебаше ни па ни не покрише. Дај да рипамо!
Председник: И које ако рипнете. Слунце ци поново греје. А вас нема. Него, идите си дома , па си се оправљајте. Не дробите туј глупости.
Миле Пампур: Тебе ти га млого уз онуј работу за нас. Него, знаш ли за које смо те викали. Да те туже наша деца за убиство с предумишљај. Кобајагим, довеја си ни да ни покажеш к’ко је морава мутна, а она мутна од к’ко знам за себе.
Председник: Баш сте наивни и глупи.
Жика Штака: Глупи, а. Ће видиш. Ја с’м и онакој пола човек. Миле, тебе ти па јетра страдала. Рипај!
(Жика и Миле скочише у воду. Ђока Лизогуз и Света Мајмун остадоше поред ограде).
Света Мајмун: председниче, виде ли овеј будале. Рипнуше.
Председник: Сачувај боже. Овој ми још очи не су виделе. Кво да кажем на њине породице. З’што? К’ко?
Ђока Лизогуз: Имам идеју. Ће ги утешимо т’кој што ће им дадемо наду. Ће кажемо, јес су рипнули ал мож су и отпливали најмање до накуд Лесковац. Там има и струја и вода, и.. А мож и до накуд Београд, ако даде Бог срећу, па ће си се јаве и ће си дођу да одведев породицу.
Председник. Свака ти час. Браво Ђоко! Тој ће упали. А и онакој за неки месец це се исподаве и њиове породице.

Грделица, 2018. 

ПРОФЕСОР И ПИСАЦ ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor