ЛЕСКОВАЦ – Каже моја другарица како не може препознати рођену кћер и да јој шета испред носа у гомили. Једини поуздани критеријум којим је она детектује то су патике које носи. Зна, каже, тачно какве су њене. Али и ту може да се превари. Деца купују исте ствари. Остало је, наставља причу она, на њоj све исто.
Дете јој се стопило у тинејџерској истоветној маси.
Нема сумње! Ми смо, данас и надаље, изгубили своју децу. Отргла су се право из наших домова у свету једноумља и неукуса. Деца су нам постала социолошки кич.
Коме смо дозволила да нам намеће правила?
Добро, нећемо сада да се пипамо по џеповима прошлости из којих мало-помало вири оно наше време. „Ех, у наше време није… “
Пустимо сада шта је било. Време се променило и ми смо се променили. На жалост на горе.
Наши преци су били господа, ми смо се посељачили. Сећате се ваших гимназијских професора? Сећате се ваших предака. Шешира и одела која су, у комплету, чинила човека. Данас свака будала навуче костим господина. Данас је свако господин, док не проговори.
Погледајте колико само музичких бендова завија на прославама пунолетства. Шта се заправо слави? Да ли су нам деца, напунивши 18. година постигла неки успех осим што су се дочепала света одраслих? Без памети. Без одговорности. Без животног искуства. Сувише млади да пркосе свету а сувише зрели да потроше новац својих родитеља.
Ко нам је наметнуо правила понашања у нашем граду? Нашој деци? Ко се спустио са планине, прегазио блато и камење да нам подиже бараке за весеља у наш град?
Чији је ово град постао?
Хоћемо ли ставити тачку на ово културно ништавило? Да одбранимо барем темеље правих вредности. Да саградимо нове, боље.
Вратимо нашем граду господска светла и сјај. Украсимо га манирима и поштовањем. Осмесима и лепим речима. Добротом. Вратимо господство на трговима и улицама.
Да, култура је још увек у моди.
