Podseti me kraj avgusta na početak maja, kada sam svakodnevno beogradskim ulicama gledala kroz prozor automobila a u mislima uvek jedno isto pitanje. Svakog jutra i podneva. Žurila sam popodne da odgledamo Slagalicu. Asocijacije kao i život uvek prvo nagoveste konačno rešenje. Znala sam šta bi pisalo i nisam otvarala druga polja. Demantovao si me kada si odlazio. “Dobro sam, ne brini”. To je značilo da nema kraja, da su se samo duše uplele u jednu dugačku nit kroz koju sada ja prepoznajem tebe u svemu što si odlaskom ostavio.
Dobro sam. Ne brini!
