ЛЕСКОВАЦ – Колико сте само пута чули већ чувену опаску да сте из како кажу Лесковац, а не из Лесковца. Овде на први поглед, осим мањка духовитости, нема ничег лошег и подмуклог код готово свих наших саговорника који нам нису суграђани. И врло је вероватно да тога нема у помисли нашег саговорника, који не примећује свој подругљив тон када неуспело покуша да скине наш акценат.
Већина Лесковчана, добродушна, али и врло виспрена само се насмеје на тако нешто, одговоре потврдно и наставе даље. Због одређеног имунитета који смо створили не питамо се одакле та идеја о Лесковцу. Овде наравно није реч да ли смо из Лесковац или из Лесковца, јер у нашем говору нема ничег за срамоту већ само за понос, овде говоримо о тону и омаловажавању нашег града и порекла.
Када је од почетка 19. века Вук Стефановић Караџић кренуо у мисију реформе српског језика, није ни слутио какве ће то последице изазвати по сам народ кроз векове који долазе. Узевши за основицу језика два дијалекта, створио је могућност да се остали дијалекти сматрају недораслим и мање вредним. Ипак за то време тек ослобођеној Кнежевини Србији била је потребна реформа језика, као и масовно описмењавање становништва што оправдава део Вуковог рада. Уз то можемо придодати и ситуацију да су ослобођени делови били управо они чији је дијалекат узет за основицу.
У осмој деценији деветнаестог века долази до постепеног ослобађања старих српских територија у које се убраја и Лесковац. Доба у којем је ослобођен наш град па све до почетка Првог светског рата, сматра се као период националног набоја, патриотизма и идеје о уједињењу што је и резултирало потпуним ослобађањем српских територија на почетку двадесетог века, те тада још млад Вуков језик није могао да нанесе последице видљиве голим оком.
Чини се да би година у којој би могло да дође до лаганог деградирања југа Србије у односу на остатак новонастале творевине Краљевине СХС може да буде 1918. или 1919. Ипак уз настанак нове државе настаје и лесковачко „златно доба“, с тога и економски, привредни и културни просперитет града, тако да је лесковачки говор и даље сматран као аутентичност и богатство, а не као данга и терет. Ни 44. година двадесетог века, о којој је на овој страници толико писано као најстравичнијој за наш град, није та која нам је у потпуности пресудила. Годину дана после те чувене 1944. на власт долазе они који су одобравали и подржавали бомбардовање нашег града. Управо оно што је држало Лесковац изнад свих осталих градова, комунистичка власт решила је да постепено, али сигурно уништава и затире.
Економија је постепено слабила гашењем и пресељивањем фабрика, углавном северно од Лесковца, европску моду и стил градње заменили су сивило и привидна једнакост свих „другова“, а аристократија као носилац духа просветитељства и уметности или је протерана или побијена и на тај начин је створен наратив о богатом северу и сиримашном југу. Тако културолошки и економски пољуљани Лесковчани и даље су имали свој говор као нешто што је вредно чувати.
Међутим недуго после успостављења комунистичке власти, у нашој престоници се ствара или боље речено јача данас познати „круг двојке“. Лажна елита и шачица олигарха који су држали моћ и новац, у својој похлепи и непродуховљености презирали су све што је другачије и гнушали се свега што је у Срба остало од давнина. Они који су држали полуге злата и моћи лако су уочили да нама није довољно само одузети фабрике и новац, потебно је аутентичност претворити у ниже облике, које ће се будуће генерације стидети. Вредно је ипак напоменути да од ове групације људи (Срба само на папиру) није страдао само наш град већ и цео српски род. Од њих смо добили идеје о Хрватима и Словенцима као господи, а Србима као простацима добрим само у ратовима.
И тако, мало помало, генерација по генерацију све оно што је карактеристика и лепота специфична за један крај, као што лесковачки говор јесте, постаје ознака о мањој вредности. Ознака као таква не би била проблем, да је жртва (читај Лесковчани) свесна да јој је белег ставио неко други и да она зна шта је у ствари. Лесковчани су се нажалост кроз све ове године поистоветиле са ознаком. Са ознаком и осећајем ниже врености долазе и уска размишљања, неразумевање за велики људе и велика дела, затвореност и окренутост себи. Све оно што чини једну паланку.
Ако не верујете у ту „теорију“, лакмус папир је свакако брилијантни Синиша Павић. Са својом серијом „Породично благо“ у којој у стилу Нушића и Сремца сатирично описује породицу из Стајковца, наглашавајући њихове карактере а не њихов говор (који је било потребно приказати аутентично), ствара реакцију код великог броја наших суграђана који се гаде и ограђују од сваке сличности са Стојковићима и сматрају да Павић понижава овај крај. Замислите да се Нишлије буне зато што Сремац приказује „њих“ као лажове (Калча) или Војвођани јер попови Ћира и Спира, као и њихове жене нису приказани као живи свеци.
Тај инжињеринг над нашим мозговима је толико ушао дубоко, да почињемо да се стидимо свега што је Лесковачко и махинално нападамо писце у страху да неко са севера не поистовети нас са Тихомиром или Житомиром. Од једног светског града, за непуних педесетак година успели су да направе учмалу, инфериорну и плашљиву средину.
Обесхрабрења ипак не сме да буде. Велика је штета учињена над нама, материјална, духовна, психичка. Санација те штете може се одрадити на пуно начина. Једна је свакако приповедањем млађим генерацијама о томе шта је Лесковац био и писањем књига, монографија, стрипова на лесковачком говору. Друга ствар је враћање младих, талентованих људи из свих сфера под скуте града на Ветерници и на тај начин поспешивањем онога што Лесковац може да буде. Јер Лесковац нису само говор, игре, шале, јела, Лесковац пре свега чине људи.
На крају време је немогуће вратити, али оно што можемо да вратимо јесте понос. Понос због онога што смо, понос због онога одакле смо.
P. S.
Идеја о самом креирању сајта родила се у пролеће 2020. године услед пандемије корона вируса. Главни иницијатори самог покретања као и уредници и оснивачи сајта су Вук Цонић (студент Факултета политичких наука у Београду) и Стефан Стевановић (студент Електронског факултета у Нишу). Портал је основан 19.10.2020. године. Циљ овог портала је приближавање историје града Лесковца његовој млађој популацији као и узимање интервјуа и мишљења утицајних људи у граду као и њихов однос према будућој елити. Осим двојице оснивача раду сајта ће се прикључити и други студенти београдског и нишког Универзитета чије ћете текстове моћи да читате у будућности. Надамо се да ћете уживати и препоручивати саму страницу која ће бити потпуна новина на медијској сцени и Лесковца, али и Србије.
Уверени смо да ће ова иницијатива као нешто што је другачије и нешто што се бави лепим, али и корисним стварима заживети код свих наших суграђана. Обесхрабрења ипак не сме да буде. Велика је штета учињена над нама, материјална, духовна, психичка. Санација те штете може се одрадити на пуно начина. Једна је свакако приповедањем млађим генерацијама о томе шта је Лесковац био и писањем књига, монографија, стрипова на лесковачком говору. Друга ствар је враћање младих, талентованих људи из свих сфера под скуте града на Ветерници и на тај начин поспешивањем онога што Лесковац може да буде. Јер Лесковац нису само говор, игре, шале, јела, Лесковац пре свега чине људи.
На крају време је немогуће вратити, али оно што можемо да вратимо јесте понос. Понос због онога што смо, понос због онога одакле смо.
