I
Збирка песама Андријане Митровић „Путоказ за луталицу“ најсликовитије се може објаснити анализом две њене песме, које припадају најужем кругу понајбољих у овом иначе успелом песничког сазвежју – „У крви записан“ и „Точак живота и смрти“.
„У крви записан“ својеврсни је игроказ о нама у нама, о лепоти, али и мисаоности „љубавне игре“ и човековог постојања. Исписана у духу савременог лирског таласа, потврђује давно изречену оцену најбољих критичара да су и нове, али и тзв. „старе“ песме, у стари, саткане од исте „песничке боје“, од песничких снова којима се ововременски простор и људи у њему доживе на тзв. самосвојни и довољно оригиналан начин, стилско-метафорички новогласним језиком, који би могао да се протумачи као оригинална, потпуно непозната, али и пожељна слика стварности!
Песма је, лако се може уочити, писана у слободном стиху, а по порукама има највише песничку боју гласа новог таласа Миљковићевог стила. Сам почетак песме разоткрива стање немира и чежње пред изазовима времена и непознатим дешавањима:
У тренутку,
Кад зажелех зид поверења
Да се тужна наслоним
Наишао је он,
За мене стран.
Одгонетка – загонетке ове песме, која је исписана по мери љубавно-рефлексивне лирике нашега доба, понајбоље се може одгонетнути у наредним стиховима:
И не знам,
Да ли је странпутица
или моја судбина,
Али ми је у крви записан.
Та исписаност духа говори више од било које слике, јер песникиња верује у долазак непознатог као задатом људском „проклетству“. Сам наставак ове, иначе прелепо исписане песме, допричава оно што песникиња интимно, дубоко у себи, проживљва не само као „неостварени сан“, него као „непоткупљиву реч“.
Стрпљиво,
Као што се чека срећа,
Дуго ме је
Одмакнуту гледао
И тишином снегова
Са мном ћутао.
То је тај нови, снажан песнички говор који сугерише оно што је велика песникиња Десанка Максимовић давно испевала (да парафразирам) – лепоту тренутка који се чека док од себе самог наговештај да! Овде, у песми метафоричког наслова „У крви записан“, ван сумње, налазе се стихови (и целина слике) довољно речити да им није потребно додатно тумачење, јер се завршном поентом говори више од сваке речи. Тишина је изречена снажно и сликовито да се њен „песнички зов“ може протумачити на више начина, али се чини да је најснажнија порука у њеној јасноћи исказаној врелином песничке жеље која говори све чак и када се – ћути!
Даровита песникиња разоткирива романтику своје душе и скривену интиму што може бити схваћено не само као „игра речи“, него велика „игра магије“, која има своју (не)поткупљиву поруку:
Сваког ми је дана
Прилазио ближе
Јер је такав,
Као од моје душе
Откинут, па створен,
Непогрешиво знао
Да је срце моје стидљиво дете
А слобода,
Птица срезаних крила.
Ово је то ново, прелепо поређење, које се ретко среће у новој песничкој мелодији српског новога говора. Јасно је, као на „отвореном простору“, да је песникиња самовољно „заробљеница своје сенке“, коју једино може да однесе нови, добри дух љубави!
Даљи ток песме је такође једна мала-велика порука љубави, јер је за њу, истински талентовану песникињу, довољна само још једна слика да доприча све:
Песмом,
Као реком,
Слио се у мене непробојну
Да поплави немир и самоћу.
Овде, у ствари, можемо да откријемо на најбољи начин допричано то осећање „трептаја душе“, али и лепоту, мелодију стиха и истовремено јасан позив да се догоди нешто (не)очекивано! Песникња јасноћом слика и лепотом песничког говора разоткрива како се најлакше може прећи на другу обалу, „обалу среће“, ако се хоће!
Смехом,
Као ветром,
Завукао се испод моје косе
Да ми протресе шарене мисли.
Додирнуо је недодирљиво
И распламсао угаснуло.
Није лепота ових стихова само у речима и њиховом складу, него у целини поруке. Лепо, прелепо поређење, потпуно непознато у савременој песничкој строфи о „смеху као ветру“, који налази свој пут где је песникињи најлепеше, испод њене косе да би, одговара она, „додирнуо недодирљиво“ и, следи поента, „распламсао угаснуло“.
Ако се то недодирљиво може тумачити као „скрајнута лепота њене интиме“, онда се даје јасан одговор зашто је тај „смех као ветар“ (а ветар је симбол снаге) „распламсао угаснуло“. Овде, што песми даје нову загонетку, која тражи одгонетање, нема још телесног доживљаја лепоте, него само смеха који наговештава да је већ прстигла жеља да се то и оствари.
Није случајно изабрана лепа, узбудљива, широко могућа одгонетнута мисленица, али и порука речи „распламсати“, јер ће се видети из наредних стихова ове вишеслојне песме, целина одговора на заготно питање о нечему што се наслућује као ветар:
Тада спознах
Болно откровење:
Нежни сам цвет
Крила под груди
Да се не постидим,
Виде ли га људи.
Ти стихову, који доносе „поруку далеких светова“, могу се протумачити на више начина, али у њима најпре препознајемо „загонетну боју непролазне патријархалности“ и нечега од тзв. чисте, а забрањене љубави, коју доживљавамо кроз Дучићеву чувену песмо „Емина“.
Оно што песми „У крви записан“ даје више ново, најпре философско-социолошко, а нешто мање литерарно тумачење, наредни су стихови:
Али застидех се
Пред својом душом простом,
Намерниче мој,
Светлости моје душе,
Бескрајно ти хвала на том!
Нека су дланови пуни
Суза покајница!
Твоја сам дужница!
Вишеструка упитаност у тумачењу ових стихова може се, чини се, једино разумети у одговору на питање: до које мере остајемо у „сањаном дану“ и докле дозвољавамо другоме да разоткрије ту нашу „скривену сенку непролаза“.
У овим стиховима су две приче у једној причи и то исказане искрено уз загонетно питање зашто се песникиња застидела „пред својом душом простом“ и пред немерником који је „светлост њене душе“. Коначно, у назнакама које говоре о силини „тајне љубави“, читамо и наредне стихове у којима песникиња бескрајно хвали намерника, јер је – гле искрености њене душе – због свега што се догађа она његова дужница!
За сам крај, што би могао да буде и почетак песме у којој песникиња препознаје „странкињу у себи“, нижу се, могло би се рећи, и понајбољи стихови који дају одговор на питање зашто је он пристигао „тог сетног дана“:
Сада знам зашто је дошао
Тог сетног дана.
Послат је да ми срце преда
Њиме да гледам
И љубављу осветли пут
До мене и мог бездана.
Више није странац
Иако је самозван,
Дошао је да ми врати крила
У трену који је у крви записан.
Некадашњи странац то више није „иако је самозван“. Он не долази било где, него до ње и њеног бездна (што је друга смисленица за немоћ, тугу и бол) и не долази реда ради „него да врати крила“ (а она, крила, симбол су слободе и сна да се полети високо до жељене слике света).
По начину настајања песме (слободни стих), по доследној, на моменте драматично исказаној причи о лепоти, али и трептају над људским трајањем, по сликама које маме уздахе, али и јасној поруци љубави која „распламсава угаснуло“, песма, рекосмо, метафоричког, али делимице и загонетног наслова (што је само чини још вреднијом) „У крви записан“, припада малом, одабраном кругу савреме српске лирике и, нема никакве сумње, понајбоља је у иначе раскошној палети стихова даровите, талентоване, образоване лесковачке песникиње Андријане Митровић.
II
Андријана Митровић, несумљиво даровита лесковачка песникиња млађе генерације, стекла је популарност читалаца и књижевне критике бројним песмама које је рецитовала на књижевним вечерима. По начину писања, друга песма, „Точак живота и смрти“, потврђује да Митровићева влада техником писања и да је овде применила ретко присутну изражајну форму – секстина (строфа од шест стихова), што је захтевало да другачије, него у стофама од четири стиха (катрен), искаже свој песнички свет.
Пођимо до самог наслова. Најпре уочавамо две тако често присутне речи у људском свакодневљу – живот и смрт, којима песникиња придодаје смисленицу „точак“ чиме, у ствари, сугерише да су и живот и смрт у сталном покрету, што се може јасно закључити из саме песме.
Точак из самог наслова песме, песникиња ће употребити само једном, у трећем стиху прве строфе: „Тај вечни точак живота и смрти“. Овде, дакле, придодаје једну временску одредницу „вечни“, што само појачава снагу њеног поимања људског трајања и његове пролазности.
Занимљиво је да је већ у првој строфи Митровићева дала одговор на питање саме суштине, односно смисла „вечног точка живота и смрти“, јер шаље поруку да се он у њој „окреће и туче“ и у завршним стиховима прве строфе допевава своје стање овоземаљског трајања:
Када летим, у прах ме дроби,
А кад падам, из понора ме вуче.
Ту такође уочавамо два стања и две слике; једну која указује на летење, а друга на пад. У првом случају „тај вечни точак живота и смрти“, у прах је дроби, а у другом из понора је вуче.
У наставку ове заиста више него успешне песме ретких строфа Андријана Митровић разоткрива део своје интиме, али сасвим прецизно даје одговор на питање „ако живот треба осетити душом“, пита се „нашто чизме, нашто капути!“ Јер, додаје „стопала моја не газе плитко“ и опет поентира стихом „нити ми се срце икада штеди“.
У претпоследњем стиху друге строфе, Митровића бира реч „битка“, која сугерише на стање које обично доводи до разарања, када често нема ни победника, ни побеђених, али нам јасно сугерише:
Битка у којој ни окрзнута нисам,
Горштачкој души много не вреди.
Ако занемериму (прејаку) реч „битка“, онда наредни стихови јасно разоткривају нежно срце младе песникиње:
Сакрила сам сету у коврџе златне,
И уста су моја ћудљива ко ватра
Посебно су сугестивни и лепо пронађени стихови јасног метафоричког значења како су јој уста „ћудљива ко ватра“. Таква врста поређења у савременом песничком изразу су – права реткост! То су два јасно супротстављена песничка појма: „ћутљив“ и „ватра“. Ако бисмо тумачили изворно реч ћутљив, онда бисмо закључили да он упућује на – тишину! Са друге стране „ватра“ јасно асоцира на – узаврело стање које може да изазове катастрофу!
Значење саме „ватре“ и њено место, песникиња тумачи крајње занимљивим и донекле загонетним стиховима:
Што с лавом ћути испод мирног вулкана
Све док ми сокови живота жеђ гасе.
Не живим ли све своје страсти,
Изгорим изнутра и свет око се!
Завршни део песме такође јасно исказује снажно осећање које је у сасвежју ауторке ове песме. Већ у првом стиху даје леп оквир стварности – „мирисни смирај дана“, али тај прелепи тренутак није за песникињу довољан да буде спокојна јер осећа „колико је несрећан свет“ и закључује, као да је преживела готово цели живот, да плач и бол тога света није јој стран. Снажна поента песме је, заправо, сам завршетак:
О, Господе, ја сам се са немиром саживела,
Али дај ми снаге да живим обичан дан!
То је тај песнички универзум који одзвања и нагони на промишљања о смислености живота исказаног јасноћом самога наслова песме „Точак живота и смрти“. Поруке завршног стиха песме даје одговор на питање о лепоти, али и болу људског века у коме су испреплетане личне, али и туђе тајне, радост и туга; све наједном, а опет посебно. И тако у недоглед!
Андријана Митровић, инжењер по образовању, а поета у души, потврдила је оно што смо одавно знали – да поседује неспорни таленат и да снагом својих стихова у бојама препуних метафора показује сву лепоту српског песничког гласа.
Овим, и неким другим песмама које су се нашле у двотомној студије Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“, али и у овој збирци, Андријана Митровић показала је не само да зна шта је „нови песнички говор“, него на занимљив начин испреда догађаје о „малим љуским драмама“ и „недосањаним сновима“, што само могу најбољи и најталентованији песници и зналци нашега језика.