СРПСКА ЈУНАКИЊА МАРИЈА РАЈКОВИЋ
Лесковчанка Марија Рајковић, коју су због неустрашивости звали Мушка Марија, била је једина спона солунских ратника са југом Србије јер је њихова писма кријумчарила, због чега је девет месеци провела у бугарском затвору.
Ова храбра жена Трајка казанџије и мајка петоро деце, ризиковала и свој и живот своје породице и са скромним знањем бугарског и немачког језика пробијала се кроз барикаде до Крушевца, где је било седиште Црвеног крста из Женеве, и у џаковима са пасуљем, брашном и умом преносила пошту.
Савременици је описју курира, али и као Чучук Стану, као жену која је свирала дудук, пуцала из пиштоља, пушила цигаре и онако висока и лепа играла као ретко ко. Умрла је 1938. године, а траг о њеним делима остао је записан једино у тадашњем „Лесковачком гласнику“.
Сестра генерала и академика.
Мушка Марија била је сестра генерала Јована Наумовића и судије Тодора Наумовића, рођака чувеног кошаркаша Трајка Рајковића и академика Александра Младеновића.
„Бака је носила црнину до краја живота јер је жалила свог првенца Петра кога су Бугари убили у интернацији, али је говорила да жали и све побијене Лесковчане од стране Бугара“, присећа се њена унука Марија Рајковић Нановић, која, као и остали потомци, живи у Београду.
Лесковац и југ Србије је као ратни плен припао Бугарима, који су уништавали пошту избеглих српских ратника из Грчке, а новац присвајали. – Како шест месеци није стигао глас од ратника, Мушка Марија је одлучила да се пробије до Крушевца, који је био под аустроугарском окупацијом и уз познавање страних језика успела да успостави конаткте. На сваких 15 дана је доносила пошту и ноћу је делила по кућама. Бугари су је више пута приводили и потом пресекли све канале – прича историчарка Мира Ниношевић.
Марија није дуго мировала. Својим дипломатским вештинама, успела је да успостави контакте и са бугарским војницима, па су они директно радили за њу . Бугари су, међутим, и те канале открили, ухапсили мајку храброст и интренирали је у Пирот где је у затвору провела девет месеци и у Лесковац се вратила са ослободиоцима.
„ Богме, видеше Бугари да сам постала за њи голем опасност. Па тек једнога дана баш на Светога Глигорија, ето ти га један судија сас два војника с бајонети на пушке и одведоше ме“, причала је Марија после рата.
Бавила се касније хуманитарним ратом и била цењена у друштву, али то је све.
„Нико се никада није сетио да јој постави ни спомен плочу, ни пензију није имала, а одбили су и њен захтев да јој доделе мали плац у Сијаринској Бањи, а после Другог рата је и заборављена – прича њена унука.
