Ljubodrag Stojadinović, novinar: Moje najbolje godine ostale u prošlom veku

Ostaju uspomene i maštanja. I legende u kojima žive seniori.

Šta je zamisao a šta istina, prestaje da bude važno. To i nije moguće odvojiti.

Sedeo sam jednom u nekoj mirijevskoj kafeteriji. Nekadašnji profesor i atletski prvak priča: u mom komšiluku živi mlada udovica. Tako je pogodila sudbina, muž joj otišao sa 42. I ja polako počnem da oko sebe širim ostatke šarma.

I?

I ona će meni: „Profesore, znate li da je razlika između nas 35 godina. Jaz, profesore!“

Pravo govoreći, to je tačno, rekoh ja, reče profesor. Ali i i ovakav kakav sam, u nešto sam boljem stanju od onoga za koga ste bili udati.

„Malo je reći da je nasrnula noktima na moju ličnost. Kasnije smo se pomirili.“

„I, jel bilo nešto“- pitaju neki.

„Đzentlmen o tome ne govori“, reče ovaj.

„Znači, ništa!“

Toliko o drugina. Mene su uhvatili, zatekli, dakle, kako sa dosta gladnog interesovanja gledam u svoju lepu susedu, vrata u vrata. Jaz u godinama nije merljiv.

Trudim se da izađem iz stana kad i ona. I često potrefim. Dobar dan, dobro jutro, kako ste? Dobro, aha. Vidimo se, to je neizbežno.

Jednog dana kažem: da sam nekom srećom na mestu vašeg hazbanda, vi meni ne biste mrdnuli iz kuće.

Pokušao je on to, reče ona. Ali samo jednom.

Marija, tako se zove žena koja polaže sva autorska prava na mene, kaže: „Koliko ja vidim tebi se OVA malo dopada. „

Malo?! – začudim se ja.

„Ubiću te posrnuli starče!“

U stvari moje su ambicije čisto estetske. Da vidim ko sve živi i mrda pod krovom moje zgrade. Ništa dalje. Greh je ne videti lepotu i razmeniti koju reč sa njenom vlasnicom.

Onda me nagovaraju da idemo u Ralju. Tamo se odvalila ograda, naš plac je zapušten, a i kućica traži svoje. Tako mi kažu.