Knjiga “Pobuna u doba samoće” leskovačkog pisca Aleksandra Stojanovića Kana, promovisana je u Leskovačkom kulturnom centru (LKC). Stojanović se, nakon književnog prvenca, prozne zbirke “Male leskovačke priče”, oprobao i u poetskim vodama, budući da je nova knjiga pretežno zbirka pesama, iako u jednom svom delu sadrži i priče koje su nastale nakon objavljivanja “Malih leskovačkih priča”.
O autorovom delu i stvaralaštvu je govorio Nikola Milićević, dugogodišnji novinar i glavni i odgovorni urednik leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč.
– Stojanović je autor čiji sam književni rad i razvoj pažljivo pratio prethodnih godina, budući da njegov rukopis, sa velikim zadovoljstvom, objavljujemo na stranama Nove Naše reči. Knjiga koja je pred vama, “Pobuna u doba samoće”, obrađuje izuzetno veliku raznolikost tema, kojima autor podjednako daje na važnosti, što pokazuje njegovu ogromnu radoznalost, ali i sposobnost da baci novo svetlo na delove naše svakodnevice koje, možda, uzimamo zdravo za gotovo – kaže Milićević.
– Stojanovićev stil je prepoznatljiv, precizan i on povezuje sve pesme, ali zahvaljujući sjajnoj veštini pripovedanja, stvaranja stihova, kao i pravljenja obrta, čitaocu je data mogućnost da se upozna sa autorovim stremljenjima i stavovima. Baš zbog raznovrsnosti motiva o kojima Stojanović u svojoj knjizi “Pobuna u doba samoće” piše (život, smrt, ljubav, nostalgija, bog, ludost, politika, strah, zlo, glupost, revolicija, samotnost…), opravdano je reći da se radi o velikom talentu i delu. Da to prepoznaje i književna zajednica u zemlji i regionu, pokazuje i to što su Stojanovićeve priče i pesme objavljene u preko dvadeset književnih zbornika, a samo u toku ove godine, autor je osvojio nagradu za najromantičniju ljubavnu pesmu u Mrkonjić Gradu, treće priznanje za priču na konkursu Prosvjete u Srebrenici, kao i nagradu na Osmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku za neobjavljenu zbirku priča. Zbog svega navedenog, on sam treba da bude zadovoljan i motivisan za dalji rad, usavršavanje i pisanje, a Leskovac, grad iz kog dolazi, treba da bude ponosan – istakao je Milićević.
Okupljanje u čast književnosti
Pisac je kazao da mu je veliko zadovoljstvo što je publika došla da zajedno s njim, priča o knjigama.
– Ovo je moja četvrta promocija i na svakoj sam negovao običaj da kažem da okupljanje ove vrste treba da bude protumačeno pre svega kao odavanje počasti pisanoj reči, te da smo mi, pisci, apostoli najlepše religije na svetu, koja se zove književnost – kazao je u uvodnom izlaganju Stojanović
Autor je ukazao na neobične početke njegovog bavljenja poezijom, iako sebe smatra, primarno, proznim piscem.
– Poeziju sam, na moju veliku radost, počeo da pišem sasvim slučajno, jednog dana pre nešto manje od pet godina, i to u najmanje poetskom mestu na svetu – kladionici. Sedeći u nekom društvu umerenih kockara, bez jasne ideje kako sam se tu zadesio, na listu hartije sam zapisao svoju prvu pesmu. Tog dana je, praktično, počeo rad na knjizi “Pobuna u doba samoće”. Tokom godina koje su usledile, potreba da svoja razmišljanja iskažem kroz poetski izraz je dolazila periodično, ali se ja nje nikad nisam odricao niti plašio. Uživam u pisanju i nikada se nisam bojao kreativnih avantura koje podrazumevaju takvu vrstu izražavanja. Možda baš zbog toga pišem prozu, poeziju, ali i stručne radove posvećene bezbednosti i geopolitici – kaže Stojanović.
Pisac je sa publikom podelio i njegovo viđenje značaja ovog književnog dela.
– Knjiga “Pobuna u doba samoće” je splet pesama i priča koje na jedan eklatantan način prikazuju moja razmišljanja o mnogim svetlim, tamnim, važnim i manje važnim aspektima života i stvarnosti. Poezija koja se u njoj nalazi svoje izvorište ima isključivo u mom iskustvu i talentu, budući da pesme, generalno, uopšte ne čitam. Za mene lično, to ih čini vrednijim, budući da je izbegnuta opasnost da, nesvesno ili svesno, preuzimam stil drugih autora, što je naročito opasno za pesnike. Štivo koje je pred vama je pisano na takav način da ga svako može razumeti u skladu sa svojim afinitetima, ali držim i da se čitavim njegovim ritmom proteže poruka koju sam, sebi i drugima, hteo da pošaljem. To je jedna od važnih uloga umetnosti, svojevremeno je govorio Hegel i ja sam saglasan s njim – podvlači pisac.
Stojanović je pričao i o svojim motivima zbog kojih stvara.
– Knjige su moja ogromna životna strast. Uživam u čitanju raznovrsne literature, jer zbog nje rastem i sazrevam ne samo kao čitalac, već i kao pisac i u krajnjoj liniji, čovek. Pisanje i potreba da na taj način artikulišem svoje misli i osećanja je takođe duboko ukorenjena ljubav. Nju možda nisam oduvek znao da jasno prepoznam, niti da dođem do njenog dubljeg uzroka, ali danas, kad pred mojim očima stoje moje knjige “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, vidim najlepšu materijalizaciju te nedokučive ljubavi. Knjige su divna i magična posledica onoga što sam imao u sebi, jer čovek prvo postane pisac, pa tek onda objavi knjige. Isto tako, čvrsto verujem da svi mi, osobenjaci od pera i nosioci retkog, ali dragocenog spisateljskog dara, jedino i istinski dišemo, samo dok pišemo. To je osnovna tajna našeg stvaralaštva, naše samoće i naše predanosti pisanoj reči, tom magičnom leku koji prkosi prolaznosti i zaboravu – zaključio je Stojanović.
Crtice iz života
Aleksandar Stojanović je rođen u Leskovcu, 14. maja 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije je kompletirao na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Još tokom studija je počeo intenzivno da piše književne forme, ali i stručne tekstove bezbednosne i političke prirode za štampana i onlajn izdanja Nove Naše reči i Regionalne informativne agencije JUGpress. Maja 2021. je osnovao Centar za istraživanje bezbednosti (CIB). Pune četiri godine je saradnik Frankfurtskih vesti.
Aleksandar Stojanović Kan: „Male leskovačke priče“ promovisane u Novom Sadu
