LESKOVAC. – Mene je rodila medicinska sestra. Iskreno, detinjstvo mi je mirisalo na dom zdravlja.
Čak je bilo i dana kad je mama odlazila na teren a mene nije imala gde, pa me vodila sa sobom. Kupila bi mi kiflu i pavlaku i rekla rasterećeno: ,,Kad pojedeš, trči ispred ambulante, igraj se, ovde te ionako svi znaju.
Ne mogu da se požalim, detinjasto mi je bilo i te kako raznoliko. Mama je uvek bila doterana, uvek nasmejana i nikada umorna. Bila je prava pravcata medicinska sestra.
I kada se razbolela, ja sam i dalje očekivala od nje one njene kolače i da mi pričuva dete, kad moram na put, i naravno, uvek je mogla.
Nekako vreme proleti, nađoh se i ja u ulozi mame.
Ali ko bi poželeo da mu majka bude instrumentarka.
Milion puta sam čula pitanje; ,,Pa jel opet radiš ceo dan“,ili: ,,Samo meni niko nije došao na nastup“,ih… da su samo ta pitanja.
Ja ispričam neku svoju verziju života, i dete razume.
Ustvari, više i nije dete.
Nekako nisam primetila.
Ona bi rekla: ,,Pa naravno da ne vidiš ništa, kad najviše voliš svu operacionu salu“. Da, u pravu je.
Volim svoju salu. Srećna sam i kad mi se vrat i leđa znoje, jer znam da radim nešto što će nekom da pomogne.
I kada svi krenu na spavanje, a ja ni ne stignem do kuće, već lagano sa željom za rad, ulazim u salu i trudim se da i pored velikog i odgovornog posla oči mi sjaje.
Koliko puta sam samo čula svoje srce, a koliko puta samo sam zaboravila na sat.
E to je ljubav.
Ovaj posao mora da se voli i mora da se doživi na pravi način.
I ako nekad ne vidim dete dva dana ili ako me zglobovi i leđa zabole, setim se moje mame.
Budi srećna jer si baš ti ta koja ima moć da pomogne drugima.
I sve mogu, i sve mi sve možemo.
I sve smo mi najposebnije instrumentarke.
Srećan nam današnji dan.
Ljubav prema našem poslu je i ljubav prema čoveku.
Marija Popović, pesnikinja: Moj tata – Tri žene je obožavao: Mene, sestru i mamu
