Marina Smiljković: Čuvaj se pasa i punomoćja

Kreće borba za pravdu. Angažuju advokaticu T. S. za naknadu nematerijalne štete, potpisuju klasično punomoćje ge piše da advokat može da naplati troškove po advokatskoj tarifi. Postoji i polisa osiguranja. Vreme prolazi, ročišta se nižu, nervi se troše… i na kraju, presuda 2009: samo 170.000 dinara, uz odluku da svaka strana snosi svoje troškove. Rezultat? Nije videla ni dinar od tih para, sve je otišlo na troškove advokata, a ona čak ostane dužna advokatici. Tako, posle tragedije i „pravde“, dobije još jednu kaznu: dug i poniženje.

Danas Ljiljana živi sa unukom, kog joj je Centar za socijalni rad rešenjem dodelio. Preživljava, bukvalno.
Otac joj je umro kada je imala 11 godina, a 2014. ostaje i bez posla u Zdravlju. Do penzije joj fali još 6 godina.

I sad dolazimo do onog našeg, „državnog“ apsurda: socijalnu pomoć ne može da prima jer ima zemlju. Zemlju koja nije obradiva. Ali je zato savršeno obradiva za porez: 26.000 dinara godišnje, deo ide i preko izvršitelja.
Centar joj ponekad „pomogne“, jednokratno sa 15.000 dinara, da joj ne bude mnogo. Da se preživi mesec. Ili pola meseca. Ili par dana, zavisi koliko su poskupeli hleb i lekovi.