ЛЕСКОВАЦ – Милица Ивановић, професорица, главна и одговорна уредница „Југмедиа“, најчитанијег сајта на југу Србије, увелико се припрема да објави књигу под (не)обичним насловом: „Досије лесковачког новинарства“.
МИЛЦА ИВАНОВИЋ: „ВРАТИТЕ СЕ, БЕОГРАД СЕ ПРЕДАО“
Kад вам кажу да се сећају као данас, прво треба да их питате да ли су видели и чули својим очима и ушима и које су мирисе осетили док се то дешавало. Јер мириси су оно што никада, ама баш никада не заборављамо, и они, у већини случајева, одређују антипатију или емпатију према неком догађају, ма колико он био позитиван или негативан.
ПЕТИ ОКТОБАР
- Део моје породице, заправо супруг, био је на оним чувеним и крвавим протестима против Милошевићевог режима у Београду 9. марта 1991. године, без обзира што се и тада из Лесковца путовало дугачко, а већ сутрадан на вратима су стајала двојица припадника ДБ-а. Љубазни, насмејани, један средњих година, други млађи. Познавали смо их са протеста и трибина. Супруг је знао шта треба да чини. Обукао се и кренуо. Наредних 10 сати провела сам у неописивим бригама које су изазивале приче о премлаћивањима, а децу сам свесно обмањивала да је тата отишао послом.
- Вратио се жив и здрав, али видно психички уздрман. Но, како поседује јак дух, већ сутрадан збијао је шале, а ноћ је провео спавајући као јагње. 1992. године, испред Скупштине у Београду, протести, потом шетње, а ја с рођацима и дететом на њима. „Пашће“, мислили смо, јер никада више људи на улицама. Нису. Било је сличних протеста много. На некима сам била ја, на другим супруг, но на оним најважнијим, оним од 5. октобра, нисмо могли, јер су се протести данима одвијали и у Лесковцу, а ја сам морала да извештавам.
- Током тих протеста упознала сам сваког полицајца и све теренске припаднике ДБ-а. С овим првим сам мењала по коју реч, ове друге заобилазила, као и данас.
- И тако, између два извештаја, трчећи кући да их пошаљем, па се хитно враћајући, на Широкој Чаршији у центру Лесковца повећа група демонстраната хоће да уђе у зграду где се на једном од спратова налазила ТВ Лесковац. Чули су да се преузима ТВ Бастиља у Београду.
- Испред, колегиница, тада симпатизер СПС, сада жестоки противник истих, стоји поред мене и псује демонстранте. Имала је личне интересе. Дружиле смо се, али овога пута нисам имала вољу ни време за свађу. Покушавајући да се пробијем кроз масу, коју су изнутра задржавали својим телима полицајци, звони мој нови дебели мобилни телефон.
- „Укључење у 18, треба нам и изјава једног демонстранта“, каже уредник DW, исти онај коме сам послала намонтирани извештај за емисију у 16 сати. Наравно, није чуо моју псовку јер сам опсовала кад је спустио слушалицу. Народ тада ни раније није имао страх као данас. Имао је наду. Узела сам три, не једну изјаву, а потом журба. Кренем простором иза Рупе, прљавим узаним делом где су се ујутро видели шприцеви и где је смрдело на амонијак. И ту сретнем кордон полиције под пуном опремом за разбијање демонстрација. Напред командир, остали за њим. Журе.
ПОЛИЦИЈА
- „Еј, стани, где ћете“, питам командира хватајући га за руку. Смело, наравно, али он, за дивно чудо, застаде.
- „Имамо наредбу, пребиће ове твоје колеге из телевизије“, каже.
- „Неће“, одговарам. „Имају само један циљ“.
- „Који?“.
- „Да избаце директора из телевизије јер им се много замерио“.
- Видим гледа кроз мене, а ја користим његову мирноћу, док ми иза машу неки од полицајаца, а други гледају сцену збуњено.
- „Слушај, не брукајте се. ВРАТИТЕ СЕ, БЕОГРАД СЕ ПРЕДАО!“, вичем из свег гласа, али, ипак с респектом јер он је – полицајац с лисицама, пендреком и пиштољем. Део власти.
- „Како се предао?“, пита ме запањено.
- И ту ја сада почињем да препричавам да у Београду Скупштина гори, да су многе полицијске станице заузете или се предале добровољно, да је са улица повучена полиција и жандармерија и да се прича да ће Специјална јединица прећи на страну нових победника, те да се не брукају сада да туку народ ако су већ све време, бар у Лесковцу, били коректни.
- „У, бог те, нико ми није рекао“, одговара и одмах се хвата за онај њихов „мобилни“.
- Правим се да не чујем, померам се корак-два, али отуда из централе чујем: „Без силе, само га снагом извучите, а са демонстрантима преговарачке методе.“
- Командир као да је заборавио на мене. Из групе по презимену позива једног цивила. Да, схватам, он је преговарач.
- „Ајде“, каже без повишеног тона својим колегама са брижним изразима на лицу.
- Стојим још и мерим се с минутима због оног извештаја. Командир се одједном издваја из групе и враћа се.
- „Хвала ти, веома ми је значила ова информација. Не брини, неће бити насиља“, прича гласније јер у том моменту са бине се пушта позната музика, а водитељ бруји кроз микрофон.
- Само му махнем уз осмех и трком до паркираног „југа“. У извештају, који су због брзине монтирали у редакцији DW, кажем да је све прошло без насиља и да су Телевизију Лесковац преузели демонстранти. Рискирала сам.
- Све остало нисам видела, али су причали они који јесу. Једни да је директор пао у несвест, па га је хитна помоћ извела на носилима, други да је глумио, а трећи да је било и потезање ножева са стране демонстраната.
- Тек, руководство се брзо променило, као и уређивачка политика, али су своје шапе на ту телевизију већ за недељу дана ставиле друге власти. Јер Телевизија Лесковац је тада била јавни сервис грађана, а приватних медија није било.
- Данас је 5. октобар 2024. година. Прошло је четврт века, а ја још осећам онај смрад од амонијака. Ту ноћ завршила сам на улици, одакле сам за домаће медије, српске, нон-стоп извештавала телефоном, односно диктирала, а у 22 сата се још једном укључила директно у програм DW. После тога сам се прикључила народном весељу.
НОВИНАРИ
- Тада сам мислила да је и за нас новинаре дошло време слободе. Радост је, међутим, трајала, бар за мене, само 10 сати. Нове будуће власти су ме већ сутрадан, 6. октобра, жестоко напале на прес конференцији због „црних тројки“, које су рано ујутро упале у четири друштвена предузећа да би на силу избациле директоре, а ја о томе известила Бету. Вест је обишла свет. Јер, за мене то није била демократија због које сам 10 година провела на улици.
- Нажалост, можда неки јесу добили слободу, други напунили џепове, засигурно се створила нова елита, посебно од 2012., јер они пре њих су се исувише брзо смењивали па није било времена. Политичка елита је обликовала економску. Јаз између те елите и остатка народа никада већи, а критика на рачун власти доноси казнене поене које читалац не види.
- Међутим, знам за многе колеге новинаре, част неколицини, и оне који себе тако доживљавају, да за њих ни у једном систему, илити режиму, није било кризе, пре свега кризе савести. Јер су за све власти радиле по оној народној, можда и мудрој – вежи коња где ти газда каже.
- Сада, после толико година, често сама са собом полемишем. Да ли су, питам се, они били срећни или ја што сам тежила и углавном изборила слободу, при том рачунајући цехове које сам плаћала?
- Ту не мислим на ледене погледе, на прозивке, на епитете и на, а јесте тако, мржњу с којом сам се сретала и с којом се и данас срећем. Мислим пре свега на политичко-медијске кампање вођене против мене, а диктиране из једног центра, и мислим на обавезна три лека која свакога јутра попијем због стреса преживљеног пре 13 година.
- Но, ево, док ово пишем, мислим да сам, упркос свему, упркос оним стрес-лековима, да сам и срећна и да ми је савест мирна. Савест ми је мирна и данас, после толико деценија рада у новинарству. Јер нико неће упрти прст у мене и рећи – потплатио сам је. Нико неће рећи да сам му сместила, да сам била непрофесионална, да сам била лична, да сам мрзела. Одлично знају да је било само истине, а истина увек боли.
- И није ме томе научио Пети октобар. Учили су ме много раније бардови, учили су ме тимови, заправо сам крала занат од њих. Да, могуће је да ми је то била једина крађа у животу. И не стидим се, али знам да сам због тога пред многима грешна.
МИРИС СЛОБОДЕ
- Оно што они несрећници, увлакачи и такојевићи не знају то је да се слобода тешко осваја, али када је једном осетиш, кад осетиш њен мирис, аутоматски покидаш невидљиве окове, у глави и срцу и постајеш слободан човек. Са слободом долази и срећа и спокој и љубав. Са слободом летиш, са слободом волиш, са слободом се не бојиш, са слободом мораш мало и да се секираш, али слобода ти пружа и равнотежу, па се секирација брзо смири.
- А новац, тај проклети афродизијак, јер су наше колеге из Београда измислиле самофинансирање, дође и оде. Једна генерација заради, друга прокоцка. И када се одлази, или када ти се деси да помислиш да нећеш дочекати пад, у тој секунди сећаш се само догађаја по мирисима и укусима, а МИРИС СЛОБОДЕ ти тада све проживљено учини лепим. Знам, падала сам.
П.С.
- После тог 6. октобра водила сам белешке све до 2022. године, које сам загубила, затурила и баш данас, на ову годишњицу, их пронашла.
- Књига ће се звати ДОСИЈЕ ЛЕСКОВАЧКОГ НОВИНАРСТВА, ако ме време не претекне!
