Не само оптужба да је аутор два текста на Југмедии, односно, ја, преписала наводно њихове текстове на којима су наводно они недељама радили, већ ми се и прети, бахато, самоуверено и надмено – тужабама. Па знате шта ресавци? Једва чекам!
Једног од њих познајм као свој џеп, другог површно, онолико колико сам желела, онолико колико је својевремено примајући дебелу плату од грађана Лесковца, био недодирљив и у салвама оговарао и бљувао ватру на овог првог ресавца, коме је у међувремну постао – послушник и спона и који је, такође у међувремену од огорченог противника власти постао љубимац исте.
Поштовани читоаци Југмедие, ви који сте заслужни за Југмедиин узлет, ви који чините да у свим досадашњим сондажама јавног мнења Регионални интернерт портал Југмедиа са 10 новинара заузима водећу позицију на медијском небу Лесковца и југа Србије, ви који нас читате по три пута дневно, ви који ме саветујете да се не ваљам у блату са (овде не желим да наведем епитете којим чашћавају првог ресавца), одлично знате да манир Југмедие није преписивање. Додуше, као и сви медији у Србији, преносимо туђе вести, уредно потписујући ауторе са обавезним линком, као што и они преносе Југмедиу, а са неколико београдских портала имамо и потписане уговоре о међусобном преношењу. Дакле ви упућени знате да Југмедиа не преписује друге, и посебно НИКАДА лесковачке портале.
Лично, не читам те портале, осим ако ми јаве да је Југмедиа преписана или да сам ја као Милица Ивановић, попљувања у покушају да се урушу мој углед и углед чланова моје вредне и, изнад свега, поштене породице. На то не реагујем, прочитам текст на нивоу курсaџија, и насмeјем се. Јер ујед мушице ме не боли. Међутим, први пут за 35 година у новинарству оптужена сам за преписвање.
Вечерас сам одлучила да прекинем ћутање, јер, признајем, нисам Махатма Ганди. Ако питате зашто се ваљам у блату, одговорићу вам познатом крилатицом – три пута поновљена лаж делује као истина, оно што је један свету познати злочинац и пропагатор имао на уму, и оно што савремни пропагатори то начело обилато користе.
„Ако допустимо будалама да галаме, паметни ће заћутати“. То нам се у нашој лепој Србији деценијама дешава, то се дешава и на макро простору у овој нашој државии без дна. У том бездану гурају нас управо и ресавци, људи који застрашују и прете говорећи о некој својој имагинарној важности, људи који пред камарама причају да је немогуће основати удружење новинара у Лесковцу, а онај ко то слуша не зна да је управо он препрека, јер не постоји новинар у овом нашем граду којег није увредио.
Двоје ресавца оптужили су ме и запретили тужбом да сам, бесомучно лажући, преписала текст о дигиталном насиљу другог преписивача и текст о наводном протестном писму лекара, необјављеном иначе, са портала првог преписивача.
Ако пажљиво прочитате мој текст и аутора другог преписивача, који оптужује и прети, видећете да сам ја писала о мобилним телефонима у једној од школа, а да сам се дигиталног насиља дотакла само у бекгранду, иначе тема која ми је више него позната јер насиље у школама пратим скоро деценију, пројектно и ванпројектно.
Други преписивач пише да је на томе радио три недеље. Машала, што би рекли Турци с којима смо као окупаторима вековима живели у истој држави. Мени и верзираним новинарима Југмедие, на пример, за таква сазнања потребно је истраживање од највише 40 минута. То је такозвано канцеларијско, односно истраживање добијено телефоном, а с друге стране та појава стара је најмање 10 година. Само ме чуди како од тронедељног истраживања испадоше 7 скромних пасуса на порталу другог преписивача?
Први преписивач, који није показао наводно писмо лекара! Шта рећи, а не повраћати?
Југмедии се још јуче јавио један огорчени лекар у вези са специјализацијама, уз тврдњу да његов став деле многе колеге из амбуланти по сеоским месним заједницама. То што Југмедиа бира време објављивања текстова тиче се наше уређивачке политике, јер давно је прошло време за утркивање. Уосталом, никаква екслузива, већ израбљена тема, посебно од стране Југмедие.
Поред разговара с њим, разговарала сам и са мени познатим пријатељима који раде у амбулантама у селима, обавила сам и разговор са директором Дома здравља. Текст првог ресавца, како га су га давно назвале колеге које он и њих пљује и омаловажа, а преписује и њих, нисам ни прочитала, чак ни овог момента док исписујем нешто што ми се гади.
Ресавци, да мало имају достојанства и поштења, требало би да сагну главу и да је не подижу, управо због перманентних крађа читавих текстова Југмедие, читавих наслова, половине текстова, реченички склоп, ама баш све. Не тврдимо напамет, већ поседујемо архву свих, ама баш свих украдених текстова, а први преписивач краде и моје старије текстове, по моделу копи-пејст, па заборави да тог дана деца нису ишла у школу. (У другом тексту о хумору). Све је то урађено знајући карактер ресавца, због којег је Југмедиа, односно ја, као њен главни и одговорни уредник, прокукала, народски речено.
Тај ресавац, тај преписавач, тај крадљивац туђих фотографија, коштао је, наиме, Југмедиу ни мање ни више него два милиона динара, да ДВА МИЛИОНА ДИНАРА за четири године.
Последња тужба, која свакако није последња, јер ко знам колико је украо ауторске фотографије и текстове, стигла је прошле године и Југмедиу је коштала 205.000 динара. Одбране није било јер је крађа била евидентна.
И тај и такав има образа да говори о преписивању?! Губљење тла под ногама, осећај да му не могу ништа или нешто треће, е то не знам, нисам струча на тим пољима.
Одустала сам и од првобитне намере да га тужим за причињену штету од два милиона динара јер је крао не обавестивши ме, све у стилу да ће доћи дан када ће фиксирати неког другог. Вечерас сам се предомислила. И вечерас сам донела одлуку да га тужим за крађу мојих ауторских текстова, свих и за клевету о мојој наводној крађи.
Али он не престаје, рије и рије, опседнут, човек који сплеткари лаже, зове градоначелника у пола ноћи да му се жали на мене, еј, градоначелника. Не знам, додуше, шта му је градоначелник, да ли су у сродству или толико велики пријатељи па мисли да ће ми градоначелник „извући уши“, код некада заједничких пријатеља сеје мржњу, сумњу, саговорницама забрањује да се за неки свој проблем обрате и Југмеди, лаже, трачари, оговора, измишља, конструише, манипулише осетљивим и нежним људским душама, па је чак у својој патолошкој мржњу умешао и моје унуке, младу децу, која су тек закорачиле у живот.
Његовим манипулацијама и његовој бесомучној мржњи према мени не види се крај. Фиксација је зло.
У јавности се представља као независни новинар, али да дирне у оне главне нема храбрости, а ти главни му деле награде уз речи – заслужено. А чиме је заслужио? То је питање свих питања. То вероватно знају само њих двојица.
Јак је само на оне за које процени да су без политичке заштите, на обичне људе, на службенике, чистачице и спремачице. Растрже жене сељанке од 75 година из тамо неке недођије и објављује коментаре испод тесктова у којима их називају к*ма, па их после месец дана обрише јер му се запрети тужбом, а о корупцији и криминалу – ћути. Ни тајкуни му нису више мета. Смирили га. А како? Ајде погађајте!
Поноси се што није конкурисао на конкурсима локалних самоуправа, па није могао јер је кажњем од Савета за штампу. Чекамо лесковачки конкурс када ће се цар додатно оголити.
Од тог првог ресавца нисам се уплашила, мада ми је претио више пута у смислу „ако ја отворим клопке“. Па отвори „клопке“, ресавцу и манипулатору. За разлуку од тебе, ја имам уста, а не клопке. За разлику од тебе, ја немам ни путере ни фрустрације и не патим од комплекса више вредности иако сам те учила новинарству, иако не радим за Информер. За разлуку од тебе, ја немам политичку заштиту, иза мене не стоје тајкуни, за разлуки од тебе, ја се не кријем ни иза мушких чакшира ни иза женских сукања. Ту сам, сама, чекам твоје „клопке“, али онда ћеш се срести с Милицом Ивановић, оном која није презала од сукоба са целим светом да брани твоје брљотине.
Да, ја сам Милица Ивановић, рођена у селу Ивању, најлепшем подраданском селу и тога се не стидим. Напротив. Знају се имена мојих родитеља, деде, прадеде и чукундеде. Поносна сам на рани живот у том прелепом селу којем се враћам у позним годинама и које је јунак сваке моје приче.
Да, ја имам децу, зетове и петоро уначади на које сам поносна. Радост и срећа. Да, завршили су факултете и раде у државним служабама као две трећине Срба, као део твоје породице, сами себи крчећу пут и то искључиво својим радом. Да, ја сам испуњена приватно и каријером, да ја сам задовљна жена у срећном браку, а фазан је твој.
Први преписивачу, о твом приватном животу не желим јер је он само твој и као сваки нормалан човек теби остављам да се бориш са својим демонима.
А о другом, лукавијем позадинцу, преписивачу нећу више ни реч, поштујући проведено време у више пута испијаним кафама и ћаскањима у којима је често причао да те зна „као белу лалу“. О детаљима нећу, јер ја нисам – ти!
(Наставак следи где ће за сваку овде написану реч бити приложени докази).
