Најава књиге на призренско-тимочком дијалекту „Не гаси ми виделце“, Милко Стојковић, издавач Народна библиотека “ Десанка Максимовић“ Власотинце уз свесрдну помоћ Општинске библиотеке „Сестре Стојановић“ Црна Трава. Рецензенти Саша З. Станковић, Власта Ценић. Овог пута рецензија Саше З. Станковић (по редоследу пристизања)
Саша З. Станковић: Печал и кал у песмама и записима Милка Стојковића
Милко Стојковић је познат у афористичарским куговима, где је одавно запажен и награђиван. Признат је и како сакупљач предања, анегдота и вицева о Црнотравцима писаних на стандардном језику и дијалекту. Међутим, посебно радује што је, последњих година, Стојковић аутор награђених песама и кратких прича на језику свог завичаја. Његова нова књига „Не гаси ми виделце“ показује да је реч о једном искусном писцу са јасно дефинисаном поетиком.
Стојковић пише на тимочко-лужничком поддијалекату, који је ближи говору Бабушнице или Власине него говору Црне Траве, где његов родни Преслап територијално припада. То није ништа чудно, јер се општинске и језичке границе често не поклапају. Међутим, теме о којима пише јесу и црнотравске. То је носталгија за завичајем, која је доста опевана у печалбарским песмама (туга због одласка у печалбу) добро познатим у српској и македонској народној књижевости. Печал је старословенска реч која означава тугу, а кад нас је добила уже значење као патња за родним крајем, породицом, пријатељима… Милко припада генерацији Црнотраваца, које су одавно напустиле завичај и у новом крају основали своју породицу, а данас већ и њихова деца имају своје продице. Али, духовна веза са завичајем код њега није прекинута, чак се са годинама појачава. Песникова спона са родним селом подсећа на старогрчки мит о Антеју, који је снажан само док је повезан са мајком земљом (Гејом). Прекидањем везе за родим тлом решени су неки проблеми, али јавили су се нови. Те генерације после Другог светског рата нису одлазиле привремено у печалбу као њихови преци него су отишли заувек са читавим породицама из завичаја. Бежали су од сиромаштва у потрази за бољим животом, тамо где има материјалног богатства, где је стигао асфалт и тековине савременог доба. Остављали су планински кал и родно село, које је било тада и сада заборављено од државе. (У близини Милковог родног Преслапа налази се и село Кална.) Данас је већина њих и њихови потомака „заборавило“ на завичај, али остали су песници који од туге стварају уметност.
За разлику од народних печалбарских песама, где пачалбар жали и жели да се врати након завршене сезоне у породични дом, код Стојковића имамо ламент над завичајем који је трајно напуштен. То није само жал за младошћу, о чему пише Бора Станковић, него жал за нестајањем једног начина живота и страх да ће тај свет заувек урасти у коров. Тако да у целој књизи без обзира да ли је у питању поезија или проза имамо 50 нијанси печала. Чак и у записима где имамо сатиричан однос према покондиренима, који долазе у завичај како би понизили оне који су „(за)остали“ и ту је туга главна емоција, а не (под)смех по којем је Милко познат као афористичар и сатиричар. Иако у књизи имамо поезију и прозу на дијалекату и нешто мало на стандардном језику, тематски је дело уједначено, са пуно туге за завичајем и помало смеха.
Милко Стојковић је живи доказ да добар писац дијалекатске књижевости може без проблема писати стандардим језиком, док се обрнуто ретко дешава. Он припада генерацији савремених српских писаца, који су напустили родни крај, али својим делом и језиком остали му верни, па чак и последњи чувари завичаја, нпр. Иван Ивановић, Виолета Јовић…
С обзиром да су многа села српског југа пред нестанком, на крају ће остати само реч, и то она лепа реч матера наших уз коју смо расли, са којом смо живели и која ће нас наживети. Та реч је наше „виделце“, које се не може угасити, она ће бити последњи запис да смо живели на подручју трусног Балкана и када на њему буду народи туђих језика.
Саша З. Станковић
