Milko Stojković, književnik: „Razume li ti mene?“

Loading

ЦРНА ТРАВА: РАЗУМЕ ЛИ ТИ МЕНЕ? . -Ма кво ти је па това психолог и психијатар? Алеле, школован си човек, рачуним те у паметни, свет си прошл, исна војску неси служил, али за това неси ти крив, тикво је време дошло, а изгледа да не разумиш млого. Ма има ли смисла да те ја неписмен и ов’ка прос саветујем и учим. Оно мож и да нема, ништа неје ко што је било, све се изменило, али ја чу ти казујем, ти ако оч послушај ме, ако неч и не мораш.
Дешавало ли се да доктури нумеју да најду лек за болеснога? Дешавало. И најде се неква баба, пребаје му, угаси му углење, врне човека у живот. Дешавало се, ете и ти си чул за това.
А кво работи животињка ка се разболи? Па не чека друђи да гу лечи него иде од травку до травку. Једна је б’ш која требе. Сама си себе лекује.
А ти, че те лечу доктури за душу. Не замлачуј се. Ти ли мислиш само је тебе душа болела? Тија при који би ти да идеш нити знају кво је душа нити гу па имају. Измислили се паре да узимају на народ.
Кво си навалил на тија вештачћи сок? Море пљусни това наземе, да пивнеш две-три чашће од препек , да се сврнеш малко. Кво се устришаш? Па не зове се џабе мученица. У моје време имаше кафане, онеја просте, сељчће, с коцкасти чаршави на астаље, куде се мож натрескаш а да ти ништа не фали, да те дома ако требе однесу, а да те никој не одума, јер за това и кафана постоји. Још ако се деси да свирачи свиру још боље. Појеш, дереш се, веселиш, пригрташ с дугари, ћушкаш изгужване паре на трубачи, на конобара до задњу пару. Нити се знаје кој је колко пил нити кој је колко платил, али на сви убаво. И миран си неколко месеци. Нов човек. Убавиња. Кафана ти је од бању по лековита. Ете свитнуше ти очи од препекав, има живот у тебе само си га ти ћушнул у страну.
Друго, и нека и са, свако село има по неколко, не знам ко ђи вије зовете, приветљиве женице на мушку снагу, онеја што несу скрчаве. Има ђи у градове повише, али оне наплачују, а това неје това. Учитељице?! Мож и тика да се каже. Ете, видиш, знајеш на које мислим. Тува нема срамување, това се ко леб тражи. Истресе те, издрнда те, има до живот да се усмивкујеш ка се сетиш на туја убавињу. Кви, бре, доктури, кве бре науће за душу. Убава рећијицата, а?
И на село да проводиш одмор, а неје сас онуја гологузију на там некве плаже што одмарају од ништа. Това, да му је до одмарање легло би у лад па би спало, не би се пржило на слнце. Ако ти је до пекло мож и на село, на њиву да се печеш. Не фалу вам за здравје пешћири за легање него гребуље, виле и мотиће. Кр’з зној и мазуљи све лошо мислење излезне из човека. Де, море, мезни уз рећијицуту.
Јебали ви и психолози и психијатри, од прос народ да учиш ако оч здравје да сачуваш.
Има, има живот у тебе, само га не бутај на другу страну.
Разуме ли ти мене? 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading