КОНКУРС: Нисам баш присталица литерарних конкурса. Жири поређа песме или шта већ, на прво, друго, треће место. Па нису то трке, укључиш штоперицу и измериш ко је први прошао кроз циљ или бацање камена с рамена, узмеш метар и лепо измериш достигнуће у метрима.
Али тај конкурс ми се учини занимљив. Уосталом не могу ни ја бити увек мимо света и адета. Тема је била: Бајка за децу. Задатак привлачан, а деца увек заслужују лепу причу.
Данима нисам излазио из собе, данима нисам испуштао оловку из руке. Желео сам да прича успе. Заиста сам желео. Дао сам све од себе, употребио сву своју машту, знање, умеће.
Како свакој бајци доликује, тако сам и ја у моју убацио борбу добра и зла, ружног и лепог, глупог и паметног, грамзивог и скромног. У причу сам наравно метнуо вештице и добре виле, дебеле и похлепе богаташе, поштене и скромне сиромахе. Не треба посебно да наглашавам је добро надвадало зло, да је лепота оплеменила свет, да се сиротиња обогатила, а све захваљујући чудотворцу који је био главни лик бајке чија је порука на крају била недвосмислена: ја сам твој чудотворац и немој имати других чудотвораца осим мене.
Завршим са задовољством причу срећан због позитивне поруке коју је носила не само садашњој генерацији него и покољењима која долазе, пресавијем папир, лизнем коверат, пошаљем поштом.
Прошло прилично времена, а ја скоро да и заборавио и причу и конкурс, попустило ме ишчекивање, а онда ненадано зазвони телефон.
„Господине, – затрепери љупки женски глас, – ваша прича „Чудотворац“ којом сте учествовали на нашем конкурсу „Бајка за децу“ је победила. И на вашу велику част вођа владајуће странке жели да је користи као говор на митинзима и телевизијска промовисања за предстојећу предизборну кампању.“
