АПЕ ЛИ, ЏЕКИ
Куде нас те мож’ удавив кучики, нарочито ако те пут нанесе према Месокомбинат, куде се производи најубаво роштиљ месо. Неће ме верујеш, туј ги има прс’и плева, ко’год да ги њи прерађујев. А по село, тој се подразумева.
Не би тој било толко страшно да смеш се браниш, било сас које, грутке, камења, мотка, праћка. Ако те неки види, одма’ те слика, а туј ти се црно пише. Нападав овија што повиш волив кучики него људи.
-Само сам тела да се одбраним, прво је потрчало накуде мене…
-Срам те било, стара жена а мрзи животиње. Местом да ги купиш једно џакче грануле, глеј како су изгладнели, она манда с кишобран. (Мира Ђермановић)
-Људи, малечка ми пензија, какве грануле, какви бакрачи, ја немам ни за мене довољно.
-Ма немој, малечка ти пензија, кучики не примав пензију па се не жалив. Ако си без леб неки дан, та што. А да те је неко уапало ишла би одма да тужиш општину, да ишчукаш неки динар, знамо ми такви ко тебе. Кучики осићав кој је добар човек, само лоши људи нападав, одма се види каква си.
-Извињавајте људи, несам тела да га ударим, само да га заплашим, а они ги млого има, све би ме ицепили.
-Ти си ги нешто нервирала, они волив да се играв, поиграли би се мрвка сас тебе. Добро, и’цепили би ти џопке, ал’ оне па несу скупе, има на акцију.
Еееј, не пошла га ја, еве седим и мислим се, ај’ што угађам на људи, како да угодим на кучики, да ме не лајев.
(Аутор: Mira Djermanovic)
