Mira Đermanović, leskovačka spisateljica: „Ožiljak“

ОЖИЉАК
-Узни Ружице, узни ћеро, деда ти купија карамеле да се заблагниш.
(Лесковчани и остали јужњаци) Трљам сањиве очи, не могу да верујем. Поред мог кревета седи деда Стојадин, наш деда, како га је звала моја баба Ружа, по којој сам добила име као најмлађа унука. Кроз главу ми прође слика из болнице, коју сам недавно напустила.
Деда Стојадин је био добродржећи старац, који се скоро никад није трезнио. Живели смо у истом дворишту, он са баба Ружом, ја са родитељима и сестром и у трећој кући, стриц Рајко са женом и децом. (Лесковчани и остали јужњаци) Сви смо га се клонили, често је губио контролу над собом, псовао и ломио по кући. Баба Ружа је била стално у модрицама. Синови су, једно време, покушали да је бране, временом су дигли руке, и сама се препустила судбини.
Једног јесењег дана, враћам се из школе, деда пече ракију, види се да је црвен у лицу, пијан. Поред фуруне лежи баба, сва крвава, немоћно покушава да устане. Сузе ми грунуше на очи, онако мала, бацим торбу и почех да грлим склупчану, крваву жену. То је толико изазвало гнев мога деде, удари ме по грудима и ја одлетех. Сећам се само врелине по ногама и рукама.
Пробудила сам се у болници, у завојима, мајка и отац поред кревета. Ту сам чула крај. Како је у близини казана била просута врела комина, ја сам се од дединог ударца нашла у тој врелини. (Лесковчани и остали јужњаци)
Дуго сам била у болници, на образу ожиљак од опекотине, ноге и руке су оздравиле.
Од тог дана деда више није пио. Ваљда је схватио.
Прошло је време, умрли су и деда и баба. Ја сам постала свој човек.
Данас се гледам у огледалу, ожиљак је остао. Већи је онај на души него на образу.
(Аутор: Мира Ђермановић)

https://medijacentar016.com/index.php/2024/05/17/mira-djermanovic-leskovacka-spisateljica-medja/