ПИЋЕНЦЕ НЕ ИДЕ БЕЗ МЕЗЕ. – Наши Лесковчани викав, „кој млого скита по село, јел’ ће га уапе неко кутре, јел’ ће га неки сврне на ручак“.
Додуше, има млого кучишта луталице, мож’ да дође до апање, ал’ ако наминеш у нечију кућу, ће те понудив с кафу, а како, куде нас, кафа неје удовица, не иде сама, друштво ву прави и ракијица. Ће попијеш једну, бајагим си културан, ал’ ако ти л’сно иде низ гушу, мож’ си потражиш још’едну, затој што неси дошја на једну ногу. (Мира Ђермановић)
А, уз другу ракију, домаћица мора да тури и неко мезенце. Мож’ се запијеш на гладан стомак, не мож’ те исфрљив из кућу цел дан. Зими је л’сно, кисел купус ће посипе с туцану паприку, нема поубаво од тој. Неки пут је свака кућа имала стоку, па се турало и сирење, једна вилија заврши работу. Ал’, слабо рикав краве по село, такој да је кисел купус и паприка из туршију, шће ти друго.
Не ги ја признавам овија мезетлуци с ролати, саламе и савремене ђаконије. Једем и тој, нећу л’жем, несам баксузан гос’, мешина будала прима све. Ал’ кисел купус посолен с туцану паприку и туршија, на цревца пријав, тој си је оној, нашо, српско.
(Аутор: Mira Djermanovic)
