Погрешна политика према селу у другој половини 20. века – као и на почетку 21. века, када су земљу „разграбили“ тајкуни-са још и поремећеним системом вредности, потпуно је уништено српско село.
Како сада стоје ствари на подручју југоисточне Србије потуно су нестала читава села.
Тако је и са југом Србије, конретно са подручјм Власине, Црне Траве, Лужнице и власотиначког краја.
Некада су села била пуна граје децом, у школама је било милина радити и бити срећан тој радсти и смеха деце у школским двориштимна или на сокацима села.
Данас су многе четворазредне школе затворене, њиве, ливаде и воћњаци потпуно урасли у коров, а куће запуштене и многе од њих је руинирало – па се тамо могу само изводити змије и дивље свиње у планинском делу у близини са бугарском границом.
Само партиски слепци и разне интересне групе и тајкуни-заслепљени моћима богатсва у новцу и силе власти не виде да ће доћи време да ће Србија у времену поремећене климе бити земља пуна здраве хране и здраве пијаће воде. Тако треба визионарски гледати будућност Србије.
Наравно, то се може догодити ако се уместо лажног „европекства“ и такозваним „мерилима“ уласка у Европску заједницу (нико нормалан није против тога, али на прави начин а не бити слуга и нечији поданик и роб)-Србија посвети уместо „комјутерској технологији“ (то је за неке друге у Европи и свету који немају ресурсе здраве хране и здраве пијаће воде) одмах направи стратегију развоја села и пољопривреде.
Уместо лажних реформатора и тобожњих душебрижника о селу и на квази научним скуповима или партиским промоцијама о селу-треба оставити партиске кадрове и село и пољопривреду препустити стручњацима и онима који су истински патриоте на делу у раду и моралу- а не на ОНЕ који „знају“ како да „експлоатишу“ шуму, изворе, земљу и да се обогате или да се прода пошто зашто странцима ради голе власти.
Треба изградити инфраструктуру, повратити фарме у сточарству, косити ливаде, садити воћњаке и користити природне ресурсе за туризам и производњу здраве хране, ђубрива и направити: мини хидроцентрале, фабрике воде (али за нас, а не за богаташе странце) и тако обогатити пасивне крајеве и државу Србију.
Само самостално економски јака Србија, са повраћеним моралним вредностима може битисати на Балкану и Европи као независна и САМОСТАЛНА ДРЖАВА.
Тако ће се створити претпоставке да се многи врате са напуштених фабрика и лажних вредности живота такозваног европејства и лажне цивилизације у којој не постоји човек као основа постојања људске врсте-него голи профит, што постоји опасност и нестанка саме цивилизације.
Тај стратешки циљ је отварање Србије према селу и пољопривреди и на томе треба да се окрене читаво становништво Србије, док још није касно.
Данас, на подручју југоисточне Србије, Шумадије и чак у Војводини, нестају читава села, земља запустела-јер је данас погрдно бити сељак и чувати стоку у равници или у планини.
Такве вредности су нам створиле накардни однос према вредностима живота породице, односа међу половима и нехуманизацију живота, па чак и до потпуног уништења саме нације-јер је све већи неудатих девојака и неожењених момака који су прешли границу педесету годину живота без заснивања породица – па се каже да је Србију је захватила „бела куга“.
Осврнућу се на свој родни крај: јужну Србију.
Овамо нестају села, нестају школе- нестаје Србија!
Као просветном раднику који је цео радни и животни век провео на селу -то тешко пада, како све нестаје на југу Србије.
Нестанком села, нестају и деца и школе се гасе.
Тако ове школске 2010/2011. године у омсогодишњим основним школама (централним) осми разред завршило у црнотравско-власотиначком крају – у општини Власотинце:-ОШ „Карађорђе Петровић“, село Крушевица (3.уч.), ОШ „Вук Караџић“, село Тегошница (6.уч.), ОШ „ 25 мај“ село Лопушња (2.уч.); ОШ „Александар Стојановић“, општина Црна Трава (6. уч.)-јабланички округ, југ Србије.
У свим горе наведеним школама до 70. година 20. века било је пуно ђака. Тако су у разреду била по два одељења, а у одељењу чак и више по 30. ученика.
Данас, на почетку 21. века, ево чак у једном разреду ове школске године је било 2, односно 1 ученик. То је итекако забрињавајуће за биолошки опстанак нације и државе Србије.
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“, село Шишава-Ломница, општина Власотинце, јабланички округ, југ Србије.
4. јул 2011. године Власотинце Србија
ЗАПИС: -Младеновић Мирослав, математичар у пензији
25 октобар 2025.г. Власотинце, Србија
„На фотографији опустела ОШ „ Доситеј Обрадовић“ у селу Свође у 21 веку,- на рaскрсници путева за Пирот и Црну Траву, у којој је и аутор овог записа био ученик 60. година 20. века и чак са поносом у сопственој ОШ био и наставник математике 70. година 20. века“.
