ИСТОРИЈСКИ ЗАПИС О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ
Устанички војвода Илија Стреља-Петровић, родом је из села Градишта, општина Власотинце; који је са дружином радио у Самоковом-селу, Црвени Брег-изнад Власотинца и почетком 1809. године, у времену српског устанка, постављен за време борбе у правцу јужног Поморавља, од стране Врховне устаничке команде за команданта на десном крилу борбе; док је на левом тимочко-крајинском правцу био хајдук- Вељко Петровић.
Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција 1807. године у јужном Поморављу, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.
Крајем 1809. године Стреља са 450 устаника и Савом Дедобарцом долази у власотиначки крај, где прво подиже устанак у Заплању; а затим одметне Власотинце и села: Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.
Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и села Орашја) запалили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека места.
Из тих дана у власотиначком крају су остала многа места која носе карактеристична имена: Хајдучки кладенац, Комитски гроб, Белкићев гроб, Граница, Косовица, Црна чука, Стража, Обешеник, Бегово браниште и др.
О Војводи Стрељи највише записа забележио је др Сергеј Димитријевић, чак постоји и посебна брошура о Стрељи.
Много је историчара описао те битке за национално ослобођење, а овде ћемо забележити и нека бележења 1872. године, августа месеца, у Грделици-Милојка Веселиновића, заборављеног истраживача југа Србије.
У једном његовом раду истраживач Милојко Веселиновић, у успоменама из 1904.године-под насловом „Брсјачка (Бресјачка) буна 1880. године у Битољском вилајету и Мицко Војвода (родом из села Црешнево Македонско Порече-подвукао М.М.) донео је три народне песме (Илија Делија, Анђеле баш-кумета и Мицко кумита) које опевају борбе војводе Мицка.
После тога доноси македонску варијанту песме Илија Делија, а затим и нотни запис прва два стиха, који се понављају припевом: ле-ле.
На овој песми се Милојко Весделиновић посебно задржао, наводећи њену историју.
Како даље бележи Милојко Веселиновић, песму коју је он чуо у Грделици 1872. године, народ око Лесковца и Власотинца певао је своме јунаку Илији Стрељи из села Градишта.
Ту песму су од 1809. године „с пријатним народним гласом“ разналели печалбари по Косову и Македонији.
Тако је народ у Битољском вилајету око 1881. године готову песму са мелодијом приписао своме јунаку Илији Делији, која се много пре 1850. године (како су му говорили) певала око Битоља и Лерина „и то најрадије на свадбама кад стројници улазе у село прво певају: “Што јет врева во горнана махала…“
Ову народну песму, коју је Веселиновић записао у Хану, код Грделице, како он сам сведочи, објавио је Милан Ђ. Милићевић према овом запису у Топличком округу, и она у целини гласи:
„ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што је врева у ту горњу махалу?
Да ли су ти силни Срби на конак?
Или ти је стара мајка умрла?
Нити су ми силни Срби на конак?
Нити ми је стара мајка умрела;
Већ ми дош’о млад Илија делија.
Те ми пије рујно вино окама:
Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:
-Здрав да неси млад делијо Илијо?
Ако љубиш другу мому, сем мене-
Пушку носиш-да Богда те убила!
Сабљу пашеш-да Богда те посекла!
Коња јашеш-коњ под тобом цркаја!
Воду газиш-да Богда те однела!
Ако љубиш другу мому крај мене!“
*
Од пет варијаната ове песме, Веселиновић је објавио само запис из Битољског вилајета:
„ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што јет врева во горнава махала, леле,
Што јет врева во горнана, леле, махала?
Да ли ми јет Далвине мајка јумрела, леле,
Да ли ми јет Далвине мајка, леле јумрела?
То не било Делвине мајка јумрела, леле,
То не било Далвине мајка, леле, умрела;
Туку биле силни Срби на конак, леле,
Туку биле силни Срби, леле, на конак.
Со ним ми јет млад Илија делија, леле,
Со ним ми јет млад Илија, Делија.
Слуга му служит кадан бела Тодора, леле,
Слуга му служит кадан бела, леле, Тодора!
-Здра’м, здра’ ми се кадан бела Тодоро, леле!
Здра’м, здра’ми се кадан бела, леле, Тодора.
-Здраф не напил се млад Илија Делија, леле!
Здраф не напил се млад Илија, лелем Делија!
Ако љубиш друга љуба от мене, леле.
Ако љубиш друга љуба, леле, от мене;
Да ти пукнит цркната коња по, тебе, леле,
Да ти пукнит црната коња, леле, по тебе!“
(Нотни запис песме из Битолкског вилајета: страна 54,(ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ – Станиша Војиновић, Власотиначки зборник 2, 2006. године, Власотинце).
Иста песма, али са измењеном мелодијом, пева се и у селу Буфу, код Лерина.
На почетку Другог устанка ратовао је Стреља у смедеревском и пожаревачком крају. Познате су борбе на Рановцу, где је после борбе река Витовница крвава потекла и Пругову, где је основао и стални логор.
О борбама у селу Пругову написао је песму према народној традицији заборављени песник Михајло Ј. Крстић (рођен у Дубравници) код Пожаревца: БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.
“БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.
Анасоли Јосин-ага,
По налогу свог везира,
С пет стотина својих другара
Потрч’о је из Мисира
Пожаревцу, својој браћи
Да се нађе у недаћи.
Крвожедни и охоли
Ка Пругову Турци лете,
У десници јатагане;
Исукане држећ, клете,
А у десној крџалику,
Па надали врашку вику!
И гле чуда шта учини
Халакање турске силе!
Сва говеда из Пругова
Сабила се у гомиле,
Па од страха и од чуда
Не мичу се баш никуда!
Обрадован том појавом
Јосин-ага викну гласно:
„Гон’те стоку, бре ђетићи,
С рајом ћемо после лако!“
А ђетићи сви из гласа:
„Хаса, хаса, хаса, хаса!“
Тада Стреља и Рајица
И дружина сва остала
У шанчев’ма својим скрита
На ноге је поскакала.
Па јуришем сред турака
Опалише из пушака!
Халачући беже Турци,
Димлије се њиме пуше,
Преко грма, преко трна
Пожаревцу нагрнуше!
А руком, се за тур држе
Хопа, хопа, па све брже!“
Везе Стреље са пожаревачким крајем није само у његовом ратовању.
Песник и историчар, рођен у Пожаревцу, Јован Драгашевић (1836-1915) у својој аутобиографији Истинске приче, забележио је један занимљив податак.
Његов деда Петар имао је браћу Јована, Видојка, а синове Димитрија-Дину, песниковог оца, Стаменка и Милојка.
Породица је била велика и у њој је било сестара.
Када је почео Први српски устанака (1804.године) Петар, као виђен човек,… кренуо је (из Драгаша, код села Гркиња, близу Ниша) био до 300 друга, па позвао уза се и свог шурака Стрељу из Лесковца, те су били део опседне војске око Ниша.
Пропаст на Каменици завршила је је њихов устанак… (Београд 1888.г.,страна 38-40.г.,Јован Драгашевић)“.
Дакле, наводи песник да је Стреља био шурак његовом деди, а да су чак му говорили да постоје и виногради деде у атару села Суводола код Ниша.
Што је нешто ново у Стрељиној биографији.
Чак и у историографији постоји запис из 1807. године да је један део устаничке војске којој се придружили и добровољци из јужних крајева под командом Илије (Петра) Стреље, Петра Џиде (деда песника Ј. Драгашевића-подвукао М.М.) продро је до Сићева и, начинивши шанац, затворио пут Пирот-Бела Паланка-Ниш.
После погибије великог броја срских бораца 1809. године у власотиначком крају, Стреља-Илија Петровић се из Власотинца повукао у Делиград.
За њим, у свим осталим ратовима за национално ослобођење овога краја, остале су до данашњега дана као вође у Првом српском устанку визионарске речи:
„Власотинчани!
Ја Просеченице не заптих
Дружину изгубих, ваше куће сагорех и вас
Поробих. Сад идем да платим главом за то. Али,
Власотинчани, наш траг ће остати. Њега никакви
Керови не могу олизати. По трагу нашем доћи ће
Други… Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не
Знам. Али да ће доћи, тако знам као што вас
Гледам. Благо онима који то доживе!“
Ослобођење од Турака су доживеле нове генерације. Стрељино веровање визионарско се остварило. Власотиначки крај је коначно од Турака ослобођен у завршним борбама 1878. године.
Народна предањања о устанку (По др Сергеју Димитријевићу).
Народна предања која је прикупио др Сергеј Димитријевић (упознао сам га у редакцији листа „Наша реч“ 60.година 20. века у Лесковцу-као сарадник средњошколац-подвукао М.М.) о припреми устанка у власотиначком крају. Предање о разговору Карађорђа са Стрељом:
-„Када је Стреља постао старешина лесковачких бећара, после неког времена Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, не допусти му што је искао.
Стреља, једном деси добре воље Карађорђа, па се и њему тако исто замоли. „Којекуде, упитаве Карађорђе. Знаш ли ти, момче, колке воде теку поред Лесковца.- Знам, господару, одговори Стреља, и почне бројати: Морава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу. -Е видиш ли….“.
О Стрељиној писмености постоје пословице – када је у кратком писму од Карађорђа тражио џебану (оружје).
То Писмо је ушло у пословице. Тако је чак и Илија Гарашанин 15. фебруара 1849. године написао писмо Стефану Книћанину, па се на крају извинуо овом пословицом: “Опростите, ово је написано с скока на скок, као Стреља Карађорђу кад је за џебану писао…“.
Овде није у питању слаба неписменост Војводе Стреље, него хитност којом је тражио помоћ.
Тако је и сам наш планински говор на дијалекту, роднога краја Стреље у црнотравско-власотиначком крају, „кратак“ – често због журбе у пословима.
Речи су „шкрте“ и са „недостацима“ неких слова, или чак и „скраћене“ на што могућу меру. Примера ради ево реч „Ч’с“ – значи „тренутак“.
Народно памћење и записе о Стрељи најуспешније је уобличио Иван Ивановић (пореклом Црнотравац-подвукао М.М.) у роману “Војвода од Лесковца”.
Данас, често ни учитељи, а по који наставници и професири историје и српског језика, довољно не знају историско-народне песме наше народне књижевности -у којима се кроз песму исказују жртве и херојство наших јунака попут Стреље у борби за национално ослобођење српскога народа од петовековног ропства од Турака.
Било бих ред да се поставе Спомен обележја свим бунама и вођама устаника у овом крају, а и у историским читанкама на локалном нивоу деци у школама саопштава историска истина о великим људским жртвама, као траг у памћењу за наредне генерације.
Ко не памти прошлост, нема ни садашњост ни будућност.
Било би једном могуће да се чак и сними неки филм о јунаштву наших устаника за национално ослобођење југа Србије од Турака, а и у свакој школи обележава датум ослобођења од Турака.
Пре више година предложио сам званично републичким и локалној власти у оквиру министарства просвете да се његово родно село прогласи као место окупљања за многе историске манифестације и у његово родно место и у Власотинцу подигне спомен биста Стрељи и осталим вођама из устанака и буна противу Турака, али од то се није догодило до данашњега дана; чак ме нису ме ни обавестили да барем школа у његовом родном месту, селу Лопушња носи његово име и презиме, него „25. мај Дан младости“.
Надајмо се промени историјске свести свих оних који треба да васпитавају децу да се трагови историје никада не треба да заборављају, јер су за слободу често пута били проливени крвљу наших предака.
РЕФЕРЕНЦЕ
1. ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА Петар Станковић-Љуба, страна 15-16, Власотинце 1979. године)
2. ВЛАСОТИНАЧКИ ЗБОРНИК 2, (Власотинце 2006.године: ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТЕЉИ – Станиша Војиновић. стр. 51-57,
3. Из ЛЕТОПИСА ОШ „Карађорђе Петровић“, село Крушевица, Власотинце, 1976. године (забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар)
29. март 2010. године, Власотинце, Србија.
Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар.
Постављено: 9. јун 2011.године, Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије
* * *
АУТОР: Мирслав Младеновић Мирац, математичар у пензији Власотинце, Срија
