Uz duboki uzdah napuštao je društvo. Radovao se susretu sa ljudima, ali bi se često, nakon izvesnog vremena provedeno sa njima, osetio umorno. Pomisli kako je ovo lep proveden dan sa njima, ali sunce ga je već napulju dozivalo. Kao i tišina. Možda je previše voleo svoj mir. Odgurnuvši teška vrata restorana, kao da se utrkivao sa duvanskim dimom koji polete napolju, zajedno sa njim. Imao je utisak da se sivilo duvanskog dima lepilo za njegovu gustu kosu, što ga i nesvesno natera da prođe rukama kroz baršunastu crnu kosu. Da rastera opor miris duvana. Smrad.
Tako mu je svež zimski vazduh baš prijao. Taman toliko da se razbudi. Pustio je da mu sunce zagreje lice. Blago je zažmurio, osetivši toplinu sunčanih zraka na svojim teškim kapcima. Sretao je ljude usput, pozdravljao ih samo uz nežni osmeh. Nije se zaustavljao. Iako je delovalo da žuri, nije imao neka bitnija posla. Jednostavno, izbegavao je dalje susrete. Žurio je u svoj mir.
Pustio je šake da mu slobodno padaju niz telo, raširivši prste, tek onako da propuste sunce i vazduh kroz njih. Voleo je ovu igru sa vazduhom. Nekako mu je kupila energiju. Vazduh je bio tek malo hladniji. Ovom igrom, vazduh bi se provlačio kroz njegove prste i vraćao unazad, čineći mu jagodice hladnim. O tome je mislio dok se smeškao putem. Kako su mu prsti još uvek spretni sa vazduhom, suncem i ženama. Sa nepobedivim silama prirode.
Setio se one koju je voleo. Ona koja je volela bluz. Njegova čarobnica kojoj su oči vodile ljubav dok je slušala muziku. Te se oči teško zaboravljaju.
Desnom rukom je izvadio ključeve od stana iz džepa. Hladni privezak utisnuo mu se u dlan. Još jače je stegao pesnicu i ključ. Bluz čarobnica je nestala, baš kao i sunce iza oblaka. Sivilo neba ponovo mu je natapalo lice teškim vazduhom. I duvanski dim izgleda ga još nije napustio, jer je ponovo mirisalo na cigarete, čađ i zimu. Sunce je sakrilo iza oblaka sada već prvi nagoveštaj proleća. Kao čarobnica bluz. Odavno ga nije slušao.
Brzim korakom se popeo stepenicama u zgradu. U stanu koji je bio odmah do njegovog treštala je kreštavo kičerajska muzika. Za neku prostu dušu, zavijale su note prokletih i ostavljenih. Mnogo je kletvi i očaja zavijalo iza zatvorenih komšijskih vrata.
Onaj sivi oblak kao da ga je još pratio. Zaverenički udružen sa ovom ukletom melodijom, otgrli su mu snagu iz duha i tela. Morao je da sedne, da se prisabere i razbistri um. Spustio je hladne ključeve na pod i njihov zveket ga je pozvao da im se pridruži. Skliznuo je telom uz ivicu kreveta, oslonivši potom svoja leđa. Naslonio se na krevet pored koga se spustio. Morao je nekako da nadglasa otužnu muziku iz susedstva.
A potom se potrudio da oživi svoj bluz. Pustio je da se ljubav rastače kroz melodiju. Zabrundao je moćni glas B.B. Kinga. Lomile su se reći u koje nije bilo moguće ne poverovati. The thrill is gone, The thrill is gone away, pevao je čovek koji je muzikom propovedao sam život. You know you done me wrong, baby, And you’ll be sorry someday. Vraćala mu se snaga u oslabljenom telu. Verovao je starom bluz majstoru. Someday I know I’ll be open-armed baby, Just like I know, I know I should. Kralj ga je sve jasnije ubeđivao. You know, I’m free, free now, baby
I’m free from your spell. Da li je zaista tako? Hoće li tako biti? And now that it’s all over, All that I can do is wish you well.
Udahnuo je delić slobode uz iskusnog B.B. King-a, i izgleda da sve što je mogao, sada i nadalje, to je da poželi dobro onoj koja je volela bluz.
