ПРЕДГОВОР – Као млади бруцош на студијама археологије у Београду први пут сам се сусрео са „предрасудама“ о Лесковчанима и лесковачком говору. „Подбадања ― на тему јужњачког менталитета и говора створила су од мене ватреног локалпатриоту и на крају сам зарадио надимак „Леско“. Моја одбрана Лесковца заснивала се на две ствари, Лесковац — Српски Манчестер и Лесковац — Град најбољег роштиља на свету (Мало ли је и то?), али када би неко од мојих другова тражио даљу елаборацију ове две моћне основе мог лесковачког идентитета, некако не бих даље одмакао од набрајања угашених фабрика и имена ресторана и ћевабџиница.
Велика прекретница и мом животу десила се када сам завршио студије, и када сам се као осведочени (у Београду) локалпатриота вратио у Лесковац и добио посао у Народном музеју. Упознајући се са музејским предметима, разговарајући са колегама и листајући књиге и часописе из музејске библиотеке, открио сам посве један нови свет, једну нову димензију која ми је у потпуности била непозната, иако су њени делови свуда око мене. Иако сам могао да видим материјална отелотворења тог света (зграде, народне ношње, старе занате), његов духовни део који им је удахнуо живот за мене је био тајна. Као прави археолог полако сам, наоружан шпаклама и књигама почео да скидам слојеве историје са Лесковца. Почевши од оног видљивог садашњег слоја и идући све дубље, показало се да је Лесковац једно веома богато вишеслојно налазиште које крије право богадсво материјалне и духовне културе на коме могу да му позавиде и много већи и данас важнији градови. Лепо је учити историју других градова у школама и знати када је Наполеон протеран на Елбу, али за свакодневни живот једног Лесковчанина као што сам ја то су само временски и географски далеки одјеци историје који одзвањају у ушима током испита, укрштених речи или квизова. Са друге стране, оно што нам је ту пред нама, очима видљиво, рукама дохватљиво, што представља историју којa се материјализује пред нама и одуховљује у нама и нашем лесковачком карактеру, иако тако близу па чак и у нама, остаје непознаница. Ова непознаница резултат je неадекватног плана наставе историје у нашим школама. Научила је она мене одакле су дошли Египћани, али не и одакле су дошли и како су постали Лесковчани.
Како бих макар мало подигао прашину са историје нашег града, решио сам се да напишем ову кратку публикацију информативног карактера, не како бих открио „врућу воду“ нa тему историје Лесковца, већ како бих кратким и, надам се, занимљивим информацијама барем одшкринуо врата младим суграђанима у једну нову димензију нашег града. У њој сам обухватио историју од најстаријих трагова људских насеобина на нашем поднебљу па све до половине 20. века, тачније до завршетка Другог светског рата, бирајући људе и догађаје који су се истакли у свом времену. Мој циљ јесте да трагом ових информација кренете даље, да сазнате више и да свој град гледате другачијим очима, очима Лесковчанина. Ова публикација не треба да вас зароби у прошлости Лесковца, већ да створи снажне темеље који ће бити основа за упознавање и схватање света и ван њега.
I
Када се први пут помиње топоним Дубочица?
Област под именом Дубочица први пут се помиње средином XII века, када је романски цар Манојло I Комнин ову област уступио Стефану Немањи речима „ Теби буди и потомству твојему по теби, ни са ким у заједници, ни са мном, ни са сродницима по мени“. Дубочица је у средњем веку била област која се простирала од Врања до Топлице и улазила је у састав Романског царства са прекидима све до 1165. године. Током живота Немања је дошао у сукоб са својим дародавцем који му је одузео Дубочицу, али после Манојлове смрти Немања је успео да Дубочицу поново врати у окриље српске државе у којој ће остати све до 1454. године. Топоним Дубочица у свом корену садржи старословенску реч „дуб“ што значи храст, а такође може означавати рупу или јаму. Синоним речи дуб у старословенском је реч глб тако да имамо два назива за ову област – Дубочица и Глубочица.
II
Када се први пут помиње топоним Лесковац?
Први помен Лесковца као насељеног места долази са почетка XIV века (око 1308. године) када је српски краљ Милутин даривао манастиру Хиландар село по имену Лесковац у Дубочици. У Лесковцу је тада живео ситни властелин Богоје који је заједно са селом и засеоцима дошао под власт Хиландара. Власништво Хиландара над Лесковцем потврдио је и цар Душан Силни током своје посете манастиру крајем 1347. и почетком 1348. године. После смрти цара Уроша, сина Душановог, 1371. године територија Дубочице и село Лесковац припали су држави кнеза Лазара Хребељановића. После Битке на Косову и погибије Лазара Хребељановића његова жена, кнегиња Милица, издала је повељу у којој светогорском манастиру Светог Пантелејмона дарује поседе у Лесковцу.
Извор: Небојша Димитријевић: Лесковац 101, публикација
ДИРЕКТОР НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ЛЕСКОВЦУ ОД 2021. ГОДИНЕ
БИОГРАФИЈА
• Рођен је у Нишу 1983. године, основну школу и Гимназију завршио у Лесковцу, основне студије археологије завршио на Филозофском факултету у Београду 2007. године, а постдипломске студије на Филозофском и Географском факултету Универзитета у Београду, 2015.
• Запослен у Народном музеју у Лесковцу у периоду 2008-2009. година и од 2012. године као музејски водич и кустос археолог, руковалац збирки Оружје и војна опрема, Средњи век, Нумизматика, Епиграфски и камени споменици.
• Звање кустоса стекао 2012. године у Народном музеју у Београду.
• Положени стручни испити и стечено звање туристичког водича у Министарству трговине, туризма и телекомуникација, 2016. године.
• Као студент и кустос учествовао и водио више археолошких ископавања у Србији и иностранству – Дреновац, Белица, Паљамбела, и др. У Лесковцу учествовао на ископавањима локалитета Хисар и Царичин град.
• Члан стручног тима за израду нацрта програма развоја туризма града Лесковаца са акционим планом 2020 – 2025.
• Учесник у писању концепта и реализацији нове сталне поставке музеја „Лесковац – Српски Манчестер 1887 – 1941“. Аутор изложбе „Папирни Новац Србије и Југославије 1878 – 1996“. Сарадник на пројекту прекограничне сарадње „Хетеротопија“. Сарадник на изложби „Чувари културне баштине – 70 година“. Сарадник на пројекту „Додирни прошлост – Види њиховим очима“, који промовише инклузију, а за који је град Лесковац добио награду за приступачност од заштитника грађана.
• Аутор књиге „Лесковац 101“, аутор каталога изложбе „Папирни Новац Србије и Југославије 1878 – 1996“, аутор каталога сталне поставке „Лесковац, Српски Манчестер 1878 -1941“, водича „Царичин град – Јустинијана Прима“, коаутор књиге „Светлописи времена – Лесковац и његови људи 1878 – 1941“.
• Радове на тему муезологије, археологије и нумизматике објављивао у Лесковачком зборнику, Улога музеја у образовању деце; Основи дендроклиматологије; Утицај климатских промена на друштво и климатски детерминизам у археологији; Утицај климе на социо-културну еволуцију људског друштва; Лављи долари у Нумизматичкој збирци Народног музеја у Лесковцу.
• Самостално или у коауторству, организовао већи број дечјих едукативних радионица, и инклузивни дечијих радионица.
• Учесник и излагач на више домаћих и страних конференција на тему музеологије и културе, „Васпитати културом“, „МеетСееДо“, „Музеј у 21. веку“ и др. Учесник студијског путовања у Лион под покровитељством тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва кабинета премијерке на тему инклузије.
• Саговорник више десетина радијских и телевизијских емисија на тему културе, образовања и презентовања културно историјске баштине Лесковац, Шареница, Палета културног наслеђа, Са Тамаром у акцији, Разгледница из Лесковаца и друге.
• Као кустос и водич провео више од 15.000 домаћих и иностраних посетилаца (председник, премијер, министири културе, образовања, 54 амбасадора, чланова краљевске породице, 257 професора археолога из читавог света) кроз музеј и град Лесковац и упознао их са богатим културно историјским наслеђем краја.
• Сарадник на пројектима Културног центра Лесковац, Центра за стручно усавршавање у образовању и Туристичке организације Лесковац.
• Течно говори и пише на енглеском језику.
