ЛЕСКОВАЦ – У Народном позоришту, 27. новембра 2019. године, одржана је свечана академија поводом 100 година рођења Божидара Ђорђевића Кукара. Тим поводом промовисана је књиге „Божидар Ђорђевић Кукар – живот и судбина“ аутора Николе Милићевића, познатог лесковачког новинара и професора Ненада М. Михајловића. Објављујемо комплетно излагање Николе Милићевића, који је цео радни век провео у „Здрављу“, колективу који је основао Божидар Ђорђевић Кукар.
НИКОЛА МИЛИЋЕВИЋ: Излагање на свечаној академији поводом 100 година од рођења Божидара Ђорђевића Кукара (У Лесковцу, 2018. лета Господњег)
Драга госпођо Катарина Ђорђевић,
Поштовани чланови породице Кукар,
Поштоване старешине лесковачке цркве,
Уважени градски оци,
Даме и господо,
Поштована публико,
Драги домаћини!
Поздрављам вас у своје име и захваљујем за част коју сте, својим присуством, указали овом догађају.
Пред вама је књига чију прву страну отварамо овом приликом, и ја осећам потребу да вам о њој кажем неку реч.
Баш као и живот човека коме је монографија посвећена, ни настанак ове књиге није могао да протекне без необичних заплета. После низа година прикупљања и обраде материјала о Божидаровом животу, завршивши рукопис до времена које се односи на другу ратну годину и трагедију у породици Кукар, професор Ненад Михајловић је умро. У часу његове смрти нико други није био упућен у оно на чему је професор радио, бар не у оној мери која би дозвољавала логичан наставак започетог.
Пар година касније, породица Кукар је добила део завршеног рукописа и нешто пратећег материјала који се односио на већ урађено, и ништа више од тога што би могло да макар представља смернице за даљи рад. У том тренутку, породица није имала идеју о томе ко би и како могао да настави монографију.
Случајан сусрет с госпођом Катарином Ђорђевић поводом постављања изложбе „Златно доба Лесковца“, била је прилика да ме удова покојног Божидара упозна с мишљењем породице да бих ја био тај који може да настави тамо где је професор Михајловић стао, уз пристојно питање које се односило на мој пристанак.
На тренутак сам застао у недоумици пред величином задатка који би ми био постављен, али су моје дубоко поштовање према лику и делу господина Божидара Ђорђевића и изазов с којим се до тада нисам срео, били одлучујући.
До тог часа имао сам искуство стечено током четири деценије рада на пословима новинара, опробао сам се у медијима различитог жанра користећи бројне алате медијског изражавања, укључујући и истраживачко новинарство, писао сам фељтоне, последњих година приказе, рецензије, есеје за специјализоване публикације и магазине…Да, сарађивао сам и на писању двају монографија „ЗДРАВЉА“, у коме сам радио, али – само сам сарађивао. Писање монографије о фабрици је пуко ређање статистичких података, грађевина од лего коцкица, различита од других онолико колико је различита инвентивност аутора. Писати монографију о човеку, живом створу, људском бићу, са свим његовим видљивим и унутрашњим особинама је све друго, сем статистика.
Дубоко у себи осећао сам да се ради о изазову примереном освајању неких личних Хималаја.
Нису много помогла ни раније стечена сазнања о монографијама уопште, прикупљена читањем сродних књига које су се бавиле животима неких других великана, неких и светског ранга, који су оставили за собом учинке генија предузетништва. Јунаци тих монографија имали су сасвим другачији психолошки профил, потекли су и стварали у сасвим другачијим друштвеним условима, имали другачије околности и окружења од оних у којима је живео Божидар Ђорђевић Кукар. Могући костур дела, око кога би требало да правим своју причу, морао сам да изградим сам.
А Божидар је био веома комплексна личност са једнако сложеном животном причом, препуном неочекиваних обрта и наизглед неспојивих момената. Син једног од највећих индустријалаца Лесковца из његовог „златног доба“ манчестеризације, а готово стални члан ансамбла Академског позоришта Боре Димитријевића Пиксле, које је, због својих левичарских опредељења, више пута затварано од стране ондашњих власти. Сјајан фудбалер, дуго година првотимац легендарног „Јосифа“, и још бољи редовни студент фармације на Универзитету у Загребу све до избијања рата. Неупитни родољуб и тихи помагач локалних група удружених у антифашистичком отпору, и то ће, као апотекар практикант, остати до слобођења, шаљући, уз помоћ рецепата које као покриће потписује неправедно заборављени Др Раде Свилар, пакете лекова и санитетског материјала онима који су се латили оружја против окупационих власти, чак и онда, када му, 1942. године, Гестапо хапси брата и стреља га на нишком Бубњу, само три дана после рације.
Прихватио сам да рад на монографији наставим, иако ми је, због предочених околности, било јасно да ћу морати да урадим најмање две основне ствари: да читав посао на монографији покренем испочетка, и да нађем модус који би омогућио да уподобим приступ и стил професора Михајловића начину на који ја пишем, како се код читалаца не би, због различитости, прекидала нит приповедања коме приступамо.
Професор Михајловић је, наиме, монографију започео у маниру романа, умећући у садржај догађаја дијалоге, облик нарације несвојствен оваквој врсти књиге. Размишљајући о даљем поступку, схватио сам да ће овакав ток бити тешко одржив до краја дела, али сам, ипак, оставио део дијалога на местима за која сам сматрао да ће их отворени разговор драматизовати, или бар разбити монотонију равномерног приповедања.
Недостатак грађе је пак значио успостављање комуникације са установама и местима на којима би подаци о Божидару и граду у коме је живео могли да се налазе, и истраживање са не увек извесним резултатом. Лесковац, као и већина градова Србије, нема добре обичаје и системски уређен начин чувања архива који се односи на велике људе и догађаје који обележавају његов живот, па сам до потребне грађе долазио упорним радом, често интуицијом и, ваља рећи, срећом. У многоме ми је помогла прилично очувана архива породице Кукар, али се, у овом случају, радило о личним документима Божидара Ђорђевића Кукара, која су објашњавала и доказивала много тога, наравно не све. Документа о другим аспектима догађаја који чине ткиво монографије, налазио сам у архиви Звичајног одељења Народне библиотеке „Радоје Домановић“, и ја користим прилику да се искрено захвалим особљу на љубазном стрпљењу. Нећу пропустити прилику ни да се захвалим руководству данашњег „ЗДРАВЉА“, које ме је, на молбу за приступ фабричкој архиви, љубазно обавестило „да не може да удовољи мом захтеву“.
Монографија пред вама, уз пролог и епилог, садржи два дела и 34 поглавља постављена хронолошки, са насловима који су есенција садржаја и добар водич кроз читаво дело. По свом духу и карактеру, она би могла да представља наставак монографије „Златно доба Лесковца“, као сведочанство и подсетник да је дух предузетника неуништив, свеприсутан, да није смештен само у једно, одређено време неке зајденице људи, и да му само треба дати минимум услова за његову експанзију, на добробит заједнице, наравно.
Ако су читаве породице лесковачких предузимљивих људи створиле „Златно доба Лесковца“ између два рата, Божидар Ђорђевић Кукар је предузетник, који је осећајем за менаџерство снажно обележио развој лесковачке привреде и индустрије после Другог светског рата, и од некадашњег града текстила, створио град фармације и козметике, како је некада писало на улазима у Лесковац. Променио граду идентитет, личну карту, опис, а да је то остало негде запретано у времену.
Божидар је, наиме, са позиције референта Окружног санитетског складишта, на коју је именован недељу дана после ослобођења, најпре основао Градско апотекарско предузеће, чију је делатност проширио отварањем апотека у насељима попут Вучја и Грделице, а онда је, користећи ресурсе ове установе, у њој иницирао формирање најпре козметичке лабораторије „Кемофарма“, и нешто касније фармацеутске лабораторије за производњу лекова. Руковођен предузетничком логиком, у Лесковцу је отворио и два, за поратно време луксузно опремљена локала, „дрогерије“, у којима је продавана козметика, а пласман ове врсте роба, почев од ималина, преко колоњских вода до финих сапуна, проширо се убрзо на подручје бивше Југославије. Из козметичке лабораторије, настаће за кратко време козметичка индустрија до скора позната под именом „НЕВЕНА“-Лесковац, али ће Божидар, услед презаузетости, вођење овог производног програма препустити својим сарадницима управо у тренутку крштења нове фабрике.
Фармацеут по опредељењу и образовању, и већ искусан апотекар, Божидар се посветио развоју производње лекова, и заједно са групом радника у чије је образовање раније улагао, 1953. године региструје Фабрику лекова „ЗДРАВЉЕ“, која ће славно име задржати и данас, иако је, после периода транзиције и приватизације, изгубила позиције које је некада имала на тржишту екс-Југославије, Европе и света. Подсећања ради, „ЗДРАВЉЕ“ је у најбољим годинама свог пстојања извозило лекове у вредности већој од 200 милиона долара, и заузимало око 15 процената тржишта медикамената у конкуренцији са озбиљним произвођачима смештеним у главним градовима бивших република.
Суочен са озбиљним задацима испуњавања „добре произвођачке праксе“ – чувене ГМП норме – и у условима недостатка кадрова неопходних за деликатну производњу лекова, Божидар иницира најпре стварање посебних одељења у постојећим лесковачким техничким школама, а одмах затим и покреће иницијативу за оснвање Хемијско-технолошке техничке школе, јединствене по свом устројству. Иако је радила по стандардима министарстава просвете за образовање техничара, ова школа је била изван система државног финансирања образовања, јер је средства за њено постојање обезбеђивала – Фабрика лекова.
У условима испуњења захтева за равномерним развојем крајева, Божидар, заједно са ондашњим органима локалне самоуправе, оснива и Фабрику кавовина и прехрамбених производа у Печењевцу.
Историја прогреса у Лесковачкој индустрији бележи и још један јединствени подухват Божидара Ђорђевића Кукара. Заједно са усвајањем производње нових лекова и сталним проширењем производних капацитета, Божидар са групом сарадника оснива и Институт за истраживање и развој, чији је задатак био изналажење сопствених технологија и поступака за производњу активних супстанци за лекове. Овако створен Институт, са међународним и домаћим сертификатима научне установе, био је један од камена темељаца данашњег Технолошког факултета у Лесковцу.
Осим ангажованости на пословима генералног директора, Божидар Ђорђевић је у Лесковцу остао упамћен и као оснивач Народног позоришта, носилац главних улога или само обичан глумац у бројним представама домаћих и страних аутора.
И, долазећи данас у овај храм културе, прошао сам, по ко зна који пут у животу поред помало скрајнуте спомен плоче посвећене поратним оснивачима Народног позоришта у Лесковцу. На плочи су уклесана сва имена, осим једног. Недостаје име Божидара Ђорђевића Кукара, иако је он, према свим расположивим документима, неспорни актер. У неким изворима је чак забележено да су оснивачи, са њима и Божидар, месецима рашћишћавали простор некадашње соколане срушене директним поготком у савезничком бомбардовању 6. септембра 1944, издвајајући употребљив материјал и чистећи цигле од малтера. Не треба сумњати да је бар једна цигла, која је прошла кроз руке Божидара, уграђена и у ове зидове који нас сада окружују. Уместо његовог, на спомен плочи је име његовог брата, Трајка Ђорђевића Кукара, и остају само претпоставке како је до те замене дошло
Хронике бележе да је директан учесник оснивања бројних спортских друштава и удружења, посебно се његово име везује за настанак ПСД „Кукавица“, јер је и сам био активан смучар и планинар, али и у настанку боксерског клуба „Борац“ и лесковачке кошарке уопште.
Током две деценије руковођења Фармацеутско хемијском индустријом „ЗДРАВЉЕ“, Божидар је од ове фабрике лекова направио производњу која је непрестано напредовала у сваком погледу, и коју су респектовали у домаћи и страни партнери. Иако веома успешан и цењен привредник, поступак за његову смену са врха „ЗДРАВЉА“ започет је 1974. године, као последица политичких кретања насталих у Црвеној револуцији 1968. године, и МАСПОК-а у Хрватској почетком седамдесетих година прошлог века. Исход ових двеју политичких криза огледао се у смени више од 600 најугледнијих привредника Србије, а квалификатив за њих био је – техноменаџер са појавом либерализма, што је било неприхватљиво за ондашње политичке ракурсе.
До пензионисања, Божидар је радио као заступник фармацеутске куће „Алкалоид“ из Скопља.
Преминуо је у Лесковцу, 1992. године.
Посебним освртом у овим редовима не бих да шире препричавам садржај монографије и сугеришем правце закључивања читалаца. Скромно сматрам да смо се професор и ја ваљано потрудили да прикупимо, обрадимо и хронолошки поставимо довољно грађе за суштинско представљање Божидара Ђорђевића Кукара, али и дамо подстицај за даља истраживања која могу надопунити наше дело. Веровали смо да Божидар многоструко завређује да буде сачуван од заборава и, што се мене тиче, завредео је сваку секунду мог труда.
Хвала вам што сте ми помогли да отворим прву страницу ове монографије. На вама је да затворите последњу.
